Корзиканци су се притајили

На самом острву са нешто више од осам хиљада квадратних километара (тек трећина површине наше Војводине) живи 300.000 становника, а готово три милиона је пописано у Француској. Посебног су соја ти тако љубазни и предусретљиви Корзиканци, којима се ипак не ваља замерити ни по коју цену. Све раде полако, без узбуђења и журбе, али су брзи на – ножу. Дуго је корзиканска мафија словила за једну од најјачих у свету. Омиљено средство обрачуна је нож „стилето”. Дршка од јарчевог рога или кедровог дрвета прати анатомију шаке и савршено лежи у њој. Данас га израђује само десет мајстора.

Вендета, крвна освета, у току векова однела је више живота него ратови. Умели су да се поубијају и ради крађе петла, или тек вербалне увреде. Вендету је, за неверицу, у овој земљи мачо мужјака, започињала најстарија женска глава породице. „Мајка” је доносила одлуку и да се крв више не пролива. Крвну освету је укинуо Паскал Паоли.

Захваљујући храбром војсковођи Паолију, једини пут у дугој историји сталних ратовања, Корзика је само четрнаест година, од 1755. до 1769, била слободна република. Паоли је установио први демократски Устав Корзике инспирисан  идејама Монтескјеа и Волтера, чак тридесет година пре Француске револуције и Америчке декларације о независности. Корзиканке су тада биле прве жене у Европи са правом гласа. Швајцаркиње су га избориле тек крајем 20. века, 1971. године.

И онда нешто од чега се, бар мени, крв ледила. Корзика има најбизарнију заставу на свету.

После силних борби са Маварима (у средњем веку становници данашњег Магреба, на северу Африке, западно од Египта), када су их Корзиканци победили и протерали, набијали су њихове тамнопуте главе на копља и сабље. У славу те слободе, одрубљена црна глава са белим повезом преко чела, на потпуно белој површини – застава је Корзике. Толико је поштују да апсолутно конкуришу Американцима.

Чим сам угледала ту главу, асоцирале су ме на недавне језиве снимке погубљења на територији Исламске државе. Видела сам је на прамцима трајеката и бродова који возе до Сардиније или обала Италије и Француске, на сувенирима, чак на – фискалном рачуну. А тек сувенири. Купила сам пластични подметач за тањир са прелепим пејзажима плажа и планина, а кад сам дошла у хотелску собу, угледах, шокирана, на полеђини – ту црну, одрубљену главу. Није било шансе да било коме поклоним такав сувенир.

Тај бизарни, средњовековни манир стављања одрубљених глава на заставе и на грбове није мимоишао ни наш град – Кикинду. На грбу града је турска глава са перчином набијена на мач.

Глава на корзиканској застави датира из једанаестог века, а Французи, када су откупили Корзику од Ђеновеза 1769. године, забранили су им заставу. Ипак, упорношћу Корзиканаца, морали су да је поново врате, 1980. године. Глава је и део на грбу Бастије, граду на северу Корзике у којем се још памте фудбалске бравуре Драгана Џајића и Илије Пантелића.

Колико Корзиканци воле своју Корзику, уверила сам се на лицу места: америчку „кока-колу” су прекрстили у – „корзика кола”. Око десет одсто Корзиканаца користи свој матерњи језик па не чуди да мало њих чита „Трамунтану”, новине које се штампају од 1896, већ 121 годину.