Korzikanci su se pritajili

Na samom ostrvu sa nešto više od osam hiljada kvadratnih kilometara (tek trećina površine naše Vojvodine) živi 300.000 stanovnika, a gotovo tri miliona je popisano u Francuskoj. Posebnog su soja ti tako ljubazni i predusretljivi Korzikanci, kojima se ipak ne valja zameriti ni po koju cenu. Sve rade polako, bez uzbuđenja i žurbe, ali su brzi na – nožu. Dugo je korzikanska mafija slovila za jednu od najjačih u svetu. Omiljeno sredstvo obračuna je nož „stileto”. Drška od jarčevog roga ili kedrovog drveta prati anatomiju šake i savršeno leži u njoj. Danas ga izrađuje samo deset majstora.

Vendeta, krvna osveta, u toku vekova odnela je više života nego ratovi. Umeli su da se poubijaju i radi krađe petla, ili tek verbalne uvrede. Vendetu je, za nevericu, u ovoj zemlji mačo mužjaka, započinjala najstarija ženska glava porodice. „Majka” je donosila odluku i da se krv više ne proliva. Krvnu osvetu je ukinuo Paskal Paoli.

Zahvaljujući hrabrom vojskovođi Paoliju, jedini put u dugoj istoriji stalnih ratovanja, Korzika je samo četrnaest godina, od 1755. do 1769, bila slobodna republika. Paoli je ustanovio prvi demokratski Ustav Korzike inspirisan  idejama Monteskjea i Voltera, čak trideset godina pre Francuske revolucije i Američke deklaracije o nezavisnosti. Korzikanke su tada bile prve žene u Evropi sa pravom glasa. Švajcarkinje su ga izborile tek krajem 20. veka, 1971. godine.

I onda nešto od čega se, bar meni, krv ledila. Korzika ima najbizarniju zastavu na svetu.

Posle silnih borbi sa Mavarima (u srednjem veku stanovnici današnjeg Magreba, na severu Afrike, zapadno od Egipta), kada su ih Korzikanci pobedili i proterali, nabijali su njihove tamnopute glave na koplja i sablje. U slavu te slobode, odrubljena crna glava sa belim povezom preko čela, na potpuno beloj površini – zastava je Korzike. Toliko je poštuju da apsolutno konkurišu Amerikancima.

Čim sam ugledala tu glavu, asocirale su me na nedavne jezive snimke pogubljenja na teritoriji Islamske države. Videla sam je na pramcima trajekata i brodova koji voze do Sardinije ili obala Italije i Francuske, na suvenirima, čak na – fiskalnom računu. A tek suveniri. Kupila sam plastični podmetač za tanjir sa prelepim pejzažima plaža i planina, a kad sam došla u hotelsku sobu, ugledah, šokirana, na poleđini – tu crnu, odrubljenu glavu. Nije bilo šanse da bilo kome poklonim takav suvenir.

Taj bizarni, srednjovekovni manir stavljanja odrubljenih glava na zastave i na grbove nije mimoišao ni naš grad – Kikindu. Na grbu grada je turska glava sa perčinom nabijena na mač.

Glava na korzikanskoj zastavi datira iz jedanaestog veka, a Francuzi, kada su otkupili Korziku od Đenoveza 1769. godine, zabranili su im zastavu. Ipak, upornošću Korzikanaca, morali su da je ponovo vrate, 1980. godine. Glava je i deo na grbu Bastije, gradu na severu Korzike u kojem se još pamte fudbalske bravure Dragana Džajića i Ilije Pantelića.

Koliko Korzikanci vole svoju Korziku, uverila sam se na licu mesta: američku „koka-kolu” su prekrstili u – „korzika kola”. Oko deset odsto Korzikanaca koristi svoj maternji jezik pa ne čudi da malo njih čita „Tramuntanu”, novine koje se štampaju od 1896, već 121 godinu.