Руси се повлаче из Сирије

У противном, не би се последњих дана, како извештава „Масдар”, компликовала и ситуација на линији између Алепа и Хаме, односно око Идлиба, где се ИД сукобљава са Хајат Тахрир ел Шамом, још једном радикалном исламистичком групацијом коју предводи бивши Нусра фронт, чије су везе са Ал Каидом формално раскинуте, али му идеологија није ублажена. Ни граница између Сирије и Ирака није очишћена, већ курдско-арапске јединице из Сирије које подржавају САД усаглашавају дејства са ирачком војском како би у тој области докрајчили преостале џихадисте.

Да је та граница ослобођена са ирачке стране, односно да ратници „калифата” више не држе под контролом оближње пустиње, саопштила је и влада у Багдаду, уравнотежавајући тријумфалну декларацију премијера Хајдера ел Абадија, два дана пре Путиновог доласка у Хмејмим, да је ИД поражена у Ираку. С обзиром на то да су корени ИД у Ираку, вероватно ће овде џихадистима бити и лакше него у Сирији да одрже ћелије у градовима и групе у руралним пределима и да вребају тренутак за нове нападе.

Опасност по Ирак и Сирију могло би умањити пребацивање појединих група преживелих припадника ИД у Авганистан, за шта постоје наговештаји о којима извештава АФП, као и у Египат и другде у северну Африку, о чему пишу турски и курдски медији. Ерупција незадовољства у југоисточној Азији одлуком Доналда Трампа да САД признају Јерусалим као престоницу Израела могла би и тај регион учинити плодним за „пресађивање” ИД. Она је још раније позивала на стварање „калифата” и у овом делу света, где свакако јачају тврде исламистичке струје, па је недавно једва окончана вишемесечна опсада града Марави на Филипинима, коју је извела локална паравојска чије су се вође заклеле на верност ИД.

И без ове терористичке групе, друге се муке нису свалиле с врата Ираку и Сирији, о чему су се и у говорима Абадија и Путина између редова могли наћи трагови, од којих се један може схватити и као опомена сиријском председнику Башару ел Асаду.

Путинова најава повлачења руских војника у сталне базе, уз наглашавање потребе да се Сирија „нормализује” и припреми конгрес на којем ће се, како је раније најавила Москва, са представницима опозиције расправљати о будућем уређењу земље, Асад би могао прочитати и као знак да више не може рачунати на руску помоћ у борби са онима који су против њега подигли устанак 2011. године. Кремљ већ неко време показује расположење да се на рат стави тачка неком врстом компромиса, радије него затирањем опозиције. Другачијем исходу, осим САД, које још имају и својих 2.000 војника у Сирији и локалне савезнике, противила би се и Турска, за коју је Путин и рекао како се нада да ће она учествовати у „нормализацији” јужног суседа.

Да све буде још сложеније, Турска се у једној ствари неочекивано зближава са Асадом, и то насупрот Русије. Из Дамаска стижу све нетрпељивији коментари о сиријским Курдима, за које се процењује да држе бар око 20 одсто земље. Анкара отворено прети да ће њени војници у Сирији и опозиција с којом сарађује ударити на један од кантона Курда, за које Русија још оставља могућност да учествују у преговорима о миру и да њихови захтеви за аутономију буду уграђени у коначно решење.

Курди су један од два проблема којима ће Ирак тек морати да се позабави и на које је указао Абадијев говор. Заправо, он ирачке Курде уопште није споменуо, тако негирајући њихов допринос у борби против ИД, па и право на аутономију и самосталност, прегажену недавно помоћу шиитских милиција блиских Ирану. Те милиције су други проблем: Абади је рекао да све оружане групе у Ираку треба ставити под једну команду. Иран неће лако испустити ту своју полугу притиска, као што ни САД, нити Саудијска Арабија и блок заливских држава окупљен око ње и Уједињених Арапских Емирата, неће мирно гледати учвршћивање Техерана у суседству.