Rusi se povlače iz Sirije

U protivnom, ne bi se poslednjih dana, kako izveštava „Masdar”, komplikovala i situacija na liniji između Alepa i Hame, odnosno oko Idliba, gde se ID sukobljava sa Hajat Tahrir el Šamom, još jednom radikalnom islamističkom grupacijom koju predvodi bivši Nusra front, čije su veze sa Al Kaidom formalno raskinute, ali mu ideologija nije ublažena. Ni granica između Sirije i Iraka nije očišćena, već kurdsko-arapske jedinice iz Sirije koje podržavaju SAD usaglašavaju dejstva sa iračkom vojskom kako bi u toj oblasti dokrajčili preostale džihadiste.

Da je ta granica oslobođena sa iračke strane, odnosno da ratnici „kalifata” više ne drže pod kontrolom obližnje pustinje, saopštila je i vlada u Bagdadu, uravnotežavajući trijumfalnu deklaraciju premijera Hajdera el Abadija, dva dana pre Putinovog dolaska u Hmejmim, da je ID poražena u Iraku. S obzirom na to da su koreni ID u Iraku, verovatno će ovde džihadistima biti i lakše nego u Siriji da održe ćelije u gradovima i grupe u ruralnim predelima i da vrebaju trenutak za nove napade.

Opasnost po Irak i Siriju moglo bi umanjiti prebacivanje pojedinih grupa preživelih pripadnika ID u Avganistan, za šta postoje nagoveštaji o kojima izveštava AFP, kao i u Egipat i drugde u severnu Afriku, o čemu pišu turski i kurdski mediji. Erupcija nezadovoljstva u jugoistočnoj Aziji odlukom Donalda Trampa da SAD priznaju Jerusalim kao prestonicu Izraela mogla bi i taj region učiniti plodnim za „presađivanje” ID. Ona je još ranije pozivala na stvaranje „kalifata” i u ovom delu sveta, gde svakako jačaju tvrde islamističke struje, pa je nedavno jedva okončana višemesečna opsada grada Maravi na Filipinima, koju je izvela lokalna paravojska čije su se vođe zaklele na vernost ID.

I bez ove terorističke grupe, druge se muke nisu svalile s vrata Iraku i Siriji, o čemu su se i u govorima Abadija i Putina između redova mogli naći tragovi, od kojih se jedan može shvatiti i kao opomena sirijskom predsedniku Bašaru el Asadu.

Putinova najava povlačenja ruskih vojnika u stalne baze, uz naglašavanje potrebe da se Sirija „normalizuje” i pripremi kongres na kojem će se, kako je ranije najavila Moskva, sa predstavnicima opozicije raspravljati o budućem uređenju zemlje, Asad bi mogao pročitati i kao znak da više ne može računati na rusku pomoć u borbi sa onima koji su protiv njega podigli ustanak 2011. godine. Kremlj već neko vreme pokazuje raspoloženje da se na rat stavi tačka nekom vrstom kompromisa, radije nego zatiranjem opozicije. Drugačijem ishodu, osim SAD, koje još imaju i svojih 2.000 vojnika u Siriji i lokalne saveznike, protivila bi se i Turska, za koju je Putin i rekao kako se nada da će ona učestvovati u „normalizaciji” južnog suseda.

Da sve bude još složenije, Turska se u jednoj stvari neočekivano zbližava sa Asadom, i to nasuprot Rusije. Iz Damaska stižu sve netrpeljiviji komentari o sirijskim Kurdima, za koje se procenjuje da drže bar oko 20 odsto zemlje. Ankara otvoreno preti da će njeni vojnici u Siriji i opozicija s kojom sarađuje udariti na jedan od kantona Kurda, za koje Rusija još ostavlja mogućnost da učestvuju u pregovorima o miru i da njihovi zahtevi za autonomiju budu ugrađeni u konačno rešenje.

Kurdi su jedan od dva problema kojima će Irak tek morati da se pozabavi i na koje je ukazao Abadijev govor. Zapravo, on iračke Kurde uopšte nije spomenuo, tako negirajući njihov doprinos u borbi protiv ID, pa i pravo na autonomiju i samostalnost, pregaženu nedavno pomoću šiitskih milicija bliskih Iranu. Te milicije su drugi problem: Abadi je rekao da sve oružane grupe u Iraku treba staviti pod jednu komandu. Iran neće lako ispustiti tu svoju polugu pritiska, kao što ni SAD, niti Saudijska Arabija i blok zalivskih država okupljen oko nje i Ujedinjenih Arapskih Emirata, neće mirno gledati učvršćivanje Teherana u susedstvu.