Без ТВ гувернанти, молим

Крајем новембра, пре тачно 43 године, емитована је прва епизода дечје емисије „Коцка, коцка, коцкица”. Ову вест објавили су бројни домаћи медији, јер су уз њу одрастале генерације а популарног Бранка Милићевића Коцкицу деца су гледала заједно са родитељима. Као и култне дечје емисије попут „Невена”, „Полетарца”, „На слово, на слово”, „Метле без дршке”... Данас стасавају неке нове генерације, данас је и дечји програм нешто другачији. Бољи или гори, тешко је рећи. По некима не може да се пореди са оним уз које су старије генерације одрастале, по другима је у складу са новим временом, новим ритмом живота.

За Милу Бајфорд, драматуршкињу која је један од главних „криваца” што су деца некада трчала да уз телевизор и најновију епизоду „Невена” или „Полетарца” проведу време, данашњи малишани нису отишли од телевизије већ је она отишла од њих.

– Програм за децу је потребан јер њих треба учити неким стварима у животу. И то спонтано, сматра наша саговорница која је током плодне каријере радила као косценариста, сценариста, уредница програма... Потписала се као косценариста серија „Невен”, „Полетарац”, „Бабино унуче”, радила је и први јутарњи програм за децу „Сточићу постави се”, да би каријеру завршила као сценариста „Метле без дршке”.

Иако се ретко појављује у медијима, Мила Бајфорд је одлучила да прича о дечјим емисијама јер се управо вратила из Велике Британије где јој живе деца и унуци уз које је гледала и тамошњи дечји програм.

– Силом прилика гледала сам телевизијски програм са петогодишњом унуком Кларом. Она иде у други разред и двадесет минута пре школе, и један сат по повратку кући, гледа дечји програм на телевизији. На пример, моја унука у јутарњим часовима гледа неку врсту мешавине програма уживо. Ту се појављује симпатичан водитељ кога деца препознају, мало он води програм па се онда приказују цртани филмови, потом опет он уживо... Види се да је све добро простудирано, да је осмишљено како би могла и она најмања деца, од две, три године да прате, али и старији. Једна проучена телевизијска шема, није импровизација – прича Мила Бајфорд.

Драматуршкиња која је у РТС дошла када је имала 25 година, и то преко конкурса на којем су уз њу прошли и један Љубивоје Ршумовић, Драган Бабић и Влада Андрић, каже како њена унука највише воли да гледа такмичење у прављењу торти.

– Наравно, такмиче се деца. Праве сасвим једноставно тесто и такмиче се ко ће најлепше украсити торту. Ту поента није победа већ игра креативности. Мени се свидело такмичење група модерног балета. Као када бисмо ми позвали да се такмиче групе из Обреновца, Малог Мокрог Луга, неког места у источној Србији... И ту није битно да деца буду не знам како талентована, већ да се труде. Да се и у малим местима нешто ради. У сећању ми је остала и емисија у којој фитнес инструктор врло озбиљно разговара са десетогодишњим дечаком који има десетак килограма вишка како да скине тај вишак, али дечак је отишао са прилично скептичним изразом на лицу, што је било јако симпатично – каже Мила Бајфорд.

Од 18 сати на британској телевизији се приказује играни програм. И он је прилагођен деци.

– Гледала сам серију чија се радња дешава у дому у којем живе деца без родитеља. Поента није да су то деца без родитеља већ да морају да буду упућена једна на друге, да живе заједно. Оно што ми је упало у очи јесте да ту нема бацања пара. Све је врло скромно и најважнија је – порука. Нема ту фолирања у стилу „сад ћемо да направимо нешто феноменално!” и мислим да је то одличан стандард. У тамошњим емисијама водитељи морају да буду и белац и црнац, доктори и Енглез и Индус, ако су деца у програму обавезно је присуство деце са посебним потребама... То је пример искусне телевизије. Штанцује се, али са идејом. Програм није заглупљујући, напротив. И деца могу да нађу нешто што ће им се свидети – прича Мила Бајфорд.

Дечји психолог Весна Јањевић Поповић већ на почетку разговора категорично констатује како родитељ мора пре детета да погледа емисију.

– Нажалост, ми имамо ТВ гувернанте, како је то говорио Душко Радовић. Нисмо га послушали када је молио да децу не васпитавају оне, што значи да деца без надзора родитеља гледају телевизију. А јако је важно да родитељи и деца заједно гледају програм како би дете умело да схвати шта је квалитетно, да уз њихову помоћ открива шта је значајно, вредно... – каже Весна Јањевић Поповић и наглашава да је улога родитеља да, као што му отвара свет у спорту, помаже да уради домаћи задатак, васпитава и укус када је телевизија у питању.

– Има насиља на телевизији, кажу многи. Тачно, има га. Али, било га је и пре педесет година када су код нас постојала само два канала. Истина, тада је порука о људским вредностима била јаснија, инсистирало се на сарадњи, другарству – каже наша саговорница.

Својевремено је, каже она, рађена анкета у којој је постављено питање постоји ли у вашем дому, у дечјој соби, телевизор.

– Одговори су били, углавном, потврдни! Одраслим људима се саветује да искључе телевизор ако имају проблем са спавањем. А многа деца се успављују уз ТВ. Невероватно! Истини за вољу, деца су врло рано изложена телевизији, и то пасивно. Гледају рекламе, серије, али и непримерен програм – каже Весна Јањевић Поповић, а на нашу констатацију да памте музику из реклама и пре него што проходају љутито констатује:

– Памтили би и Моцарта да га толико често слушају! И све више њих зна доста енглеских речи захваљујући цртаним филмовима. Проблем је што не знају матерњи језик јер не постоји комуникација. А са три године дете би могло да зна и 3.000 речи. Све је мање времена за породицу, за разговор. А могли бисмо и боље емисије за децу да имамо, да деца активно учествују. Емисије које би биле вођене позитивним моделима. Млади људи би „донели” своје проблеме али и начин како их решавају. Оне најмање, до предшколског узраста, и можемо да контролишемо. Иако мислим да до треће године не би ни требало да гледају телевизију, колико год да је програм квалитетан. Старији су проблем. И оно што узнемирава јесте чињеница да су деца изложена ријалити програмима – каже Весна Јањевић Поповић.