Вози, Мишко

Чудна је тајна и моћ филмског „речитатива”. То су речи и реченице које су се осамосталиле и скрасиле у свакодневном говору као неизоставни део жаргона.

„Свирај то поново, Сем” најчешће је цитирана: приписује се Хемфрију Богарту, заправо лику Рика из филма „Казабланка”. Никада није изговорена, али је, свеједно, надживела филм и његове актере, поставши ваљда један од најзначајнијих сувенира из херојског доба црно-беле кинематографије.

Соко зове орла

Тако је свуда у свету, али не и код нас! Јер, ми имамо и боље, и упечатљивије, а уз то и врло примењиве у међусобном саобраћању, па иако су одавно извучене из филмског контекста, настављају да живе и увесељавају... али и згражавају! Шта неко чедан може да помисли када чује реченицу „И тата би, сине”, а како на њу реагују људи дужег памћења и необуздане маште? Као и реченица „Вози, Мишко”, која се свакодневно може чути у возилима јавног превоза, и она је из филма „Ко то тамо пева” редитеља Слободана Шијана, а из пера Душана Ковачевића, први пут приказаног давне 1980. године.

Филмска камера понекад има моћ да у једном кадру сажме поглавља написаног текста, као што добар сценариста само једном реченицом уме да дочара карактер јунака, или обоји дух целог филма.

У делу Вељка Булајића „Битка на Неретви” из 1969. године Фабијан Шоваговић је изговорио једну једину реченицу са којом се винуо у историју југословенске кинематографије. Упркос учешћу светске глумачке елите, овај филм је отпловио у заборав, али Фабијанов поклич „Напред браћо тифусари, преко воде до слободе!” живи и данас. Користи се у различитим приликама, од најочигледнијег примера да глумац понекад слободнијом упадицом може да надгради текст сценарија, преко подсмевања филмској наиви и политичкој пропаганди оног времена, до међусобног задевања друштва на плажи.

Једна реченица је годинама нервирала овдашње „боди-билдере” Реч је о рефрену кратке песме из филма „Невиност без заштите” Душана Макавејева, у којем је користио и сцене из истоименом дела Драгољуба Алексића, првог српског атлете, снимљеног 1943. године из ината окупацијској беди. Текст је написао Александар Поповић, а музику компоновао Воки Костић. Гласи: „Ој, тићу соколићу, волимо те, Алексићу”, а пратила је оне чудне позе показивања мишића, што је чак и данас устаљена „кореографија” у надметању модерних Нарциса.

Ипак, најчешће цитиран филм је „Маратонци трче почасни круг”, који је такође потписао Душан Ковачевић. Био је то најбољи наставак посусталог црног таласа наше кинематографије, а изговорени монолози надживеће и нас, и генерације за нама. Сувишно је и подсећати на бесмртне – „Ја сам поштено радио и излагао се опасности да ме отерају на робију”, „Њему се не исплати да излази из гроба”, „Драги наш оче, умро си пред сам крај живота” и „Ко је вас познавао ни пакао му неће тешко пасти”. Посебно она – „Маши ручицама, купачице моја”.

За петама су му „Балкан експрес” са мудростима какве су „Комуниста, али добар човек” и „Ја немам мајку, мене је родила тетка”, и подједнако драг филм „Балкански шпијун” у којем јунаци изговарају – „’Ајде ти сад све лепо признај, а Ђура ће ти опростити што те је тукао”, „А мене ако се сете, сете, а ако не, то је била моја грађанска дужност”, или „Слушајте, друже, можда сте погрешили број, али сте добили оног кога сте тражили”.

Сваког дана у сваком погледу

Радња филма „Сјећаш ли се Доли Бел” могла би се сажети у реченицу „Свакога дана у сваком погледу све више напредујемо”, која се приписује сценаристи Абдулаху Сидрану, мада неки тврде да је реч о „неделу” Емира Кустурице?

У филму „Вране”, који су као сценаристи, али и редитељи, потписали Љубиша Козомара и Гордан Михић, могле су се чути врло сличне сентенце, али је то изванредно остварење благовремено склоњено у „бункер”, а пред публиком се појавило тек након двадесетак година, и то само једном, у слабо посећеној сали престоничког Студентског културног центра. Немилосрдна цензура га је вратила у „оставу” уз остала остварења која су процењена као врло опасна претња по наше мишљење о њиховој безгрешности.

Али, да ли сценаристи измишљају, или на платно преносе стварност? Да ли су реченице које се памте рођене у њиховим главама, или су преузете из живота? Ко зна.

Да се с тим не би требало измотавати најречитије говори мистериозни нестанак Емброуза Бирса приликом неког безазленог, туристичког путовања у Мексико, само неколико месеци након што је у свом „Ђаволовом речнику” објавио свевремену дефиницију која гласи: „Политичар је хуља с израженом способношћу да сопствену похлепу представи као државни интерес!” Могло би се замислити да би га снашла и гора судбина, али једино под условом да је стигао да се бави и филмским сценаријом... јер би га много чешће цитирали.