Vozi, Miško

Čudna je tajna i moć filmskog „rečitativa”. To su reči i rečenice koje su se osamostalile i skrasile u svakodnevnom govoru kao neizostavni deo žargona.

„Sviraj to ponovo, Sem” najčešće je citirana: pripisuje se Hemfriju Bogartu, zapravo liku Rika iz filma „Kazablanka”. Nikada nije izgovorena, ali je, svejedno, nadživela film i njegove aktere, postavši valjda jedan od najznačajnijih suvenira iz herojskog doba crno-bele kinematografije.

Soko zove orla

Tako je svuda u svetu, ali ne i kod nas! Jer, mi imamo i bolje, i upečatljivije, a uz to i vrlo primenjive u međusobnom saobraćanju, pa iako su odavno izvučene iz filmskog konteksta, nastavljaju da žive i uveseljavaju... ali i zgražavaju! Šta neko čedan može da pomisli kada čuje rečenicu „I tata bi, sine”, a kako na nju reaguju ljudi dužeg pamćenja i neobuzdane mašte? Kao i rečenica „Vozi, Miško”, koja se svakodnevno može čuti u vozilima javnog prevoza, i ona je iz filma „Ko to tamo peva” reditelja Slobodana Šijana, a iz pera Dušana Kovačevića, prvi put prikazanog davne 1980. godine.

Filmska kamera ponekad ima moć da u jednom kadru sažme poglavlja napisanog teksta, kao što dobar scenarista samo jednom rečenicom ume da dočara karakter junaka, ili oboji duh celog filma.

U delu Veljka Bulajića „Bitka na Neretvi” iz 1969. godine Fabijan Šovagović je izgovorio jednu jedinu rečenicu sa kojom se vinuo u istoriju jugoslovenske kinematografije. Uprkos učešću svetske glumačke elite, ovaj film je otplovio u zaborav, ali Fabijanov poklič „Napred braćo tifusari, preko vode do slobode!” živi i danas. Koristi se u različitim prilikama, od najočiglednijeg primera da glumac ponekad slobodnijom upadicom može da nadgradi tekst scenarija, preko podsmevanja filmskoj naivi i političkoj propagandi onog vremena, do međusobnog zadevanja društva na plaži.

Jedna rečenica je godinama nervirala ovdašnje „bodi-bildere” Reč je o refrenu kratke pesme iz filma „Nevinost bez zaštite” Dušana Makavejeva, u kojem je koristio i scene iz istoimenom dela Dragoljuba Aleksića, prvog srpskog atlete, snimljenog 1943. godine iz inata okupacijskoj bedi. Tekst je napisao Aleksandar Popović, a muziku komponovao Voki Kostić. Glasi: „Oj, tiću sokoliću, volimo te, Aleksiću”, a pratila je one čudne poze pokazivanja mišića, što je čak i danas ustaljena „koreografija” u nadmetanju modernih Narcisa.

Ipak, najčešće citiran film je „Maratonci trče počasni krug”, koji je takođe potpisao Dušan Kovačević. Bio je to najbolji nastavak posustalog crnog talasa naše kinematografije, a izgovoreni monolozi nadživeće i nas, i generacije za nama. Suvišno je i podsećati na besmrtne – „Ja sam pošteno radio i izlagao se opasnosti da me oteraju na robiju”, „Njemu se ne isplati da izlazi iz groba”, „Dragi naš oče, umro si pred sam kraj života” i „Ko je vas poznavao ni pakao mu neće teško pasti”. Posebno ona – „Maši ručicama, kupačice moja”.

Za petama su mu „Balkan ekspres” sa mudrostima kakve su „Komunista, ali dobar čovek” i „Ja nemam majku, mene je rodila tetka”, i podjednako drag film „Balkanski špijun” u kojem junaci izgovaraju – „’Ajde ti sad sve lepo priznaj, a Đura će ti oprostiti što te je tukao”, „A mene ako se sete, sete, a ako ne, to je bila moja građanska dužnost”, ili „Slušajte, druže, možda ste pogrešili broj, ali ste dobili onog koga ste tražili”.

Svakog dana u svakom pogledu

Radnja filma „Sjećaš li se Doli Bel” mogla bi se sažeti u rečenicu „Svakoga dana u svakom pogledu sve više napredujemo”, koja se pripisuje scenaristi Abdulahu Sidranu, mada neki tvrde da je reč o „nedelu” Emira Kusturice?

U filmu „Vrane”, koji su kao scenaristi, ali i reditelji, potpisali Ljubiša Kozomara i Gordan Mihić, mogle su se čuti vrlo slične sentence, ali je to izvanredno ostvarenje blagovremeno sklonjeno u „bunker”, a pred publikom se pojavilo tek nakon dvadesetak godina, i to samo jednom, u slabo posećenoj sali prestoničkog Studentskog kulturnog centra. Nemilosrdna cenzura ga je vratila u „ostavu” uz ostala ostvarenja koja su procenjena kao vrlo opasna pretnja po naše mišljenje o njihovoj bezgrešnosti.

Ali, da li scenaristi izmišljaju, ili na platno prenose stvarnost? Da li su rečenice koje se pamte rođene u njihovim glavama, ili su preuzete iz života? Ko zna.

Da se s tim ne bi trebalo izmotavati najrečitije govori misteriozni nestanak Embrouza Birsa prilikom nekog bezazlenog, turističkog putovanja u Meksiko, samo nekoliko meseci nakon što je u svom „Đavolovom rečniku” objavio svevremenu definiciju koja glasi: „Političar je hulja s izraženom sposobnošću da sopstvenu pohlepu predstavi kao državni interes!” Moglo bi se zamisliti da bi ga snašla i gora sudbina, ali jedino pod uslovom da je stigao da se bavi i filmskim scenarijom... jer bi ga mnogo češće citirali.