Како је пушка постала хеликоптер

Да би се из Србије извезао један војнички метак потребно је неколико дозвола: Министарство спољних пословадаје дозволу, па онда Министарство одбране, па Министарство унутрашњих послова које прво за мишљење мора да пита БИА, па онда Министарство економије. Пре тога надлежни пуковник из Министарства одбране Србије пита надлежног официра у амбасади САД у Београду да ли неко у Вашингтону има нешто против тога да Србија извезе оружје у неку земљу. И када се све то усклади, а то и није баш тако лако и једноставно, јер увек има „препрека” и зачкољица разних врста, онда тек српски војни производи могу да напусте границе ове државе.

Зато и јесте за чуђење зачуђеност „Њујорк тајмса” око ирачко-српског посла о извозу производа српске војне индустрије у Ирак. О чему је само на страницама „Политике” протеклих месеци детаљно писано неколико пута. И сада одједном у Вашингтону и Њујорку су изненађени тим послом. Као, надлежни официр из амбасаде САД у Београду није им ваљда све то на време јавио?

За оног нашег пуковника из Министарства одбране нећу ни да сумњам да није на време питао где и кога треба. Па, у чему је онда „квака 22”?

Да ли се то преко интереса српске војне индустрије сада накнадно разрачунавају заинтересовани у неким америчким фирмама, које се директно или индиректно баве наоружавањем нове ирачке војске и полиције, а које су можда стицајем околности закасниле да се појаве у том послу? Или је реч о интересном обрачуну на домаћој ирачкој политичкој сцени? Или Вашингтон на тај ирачко-српски војни посао сада гледа у мало другачијем политичком контексту него што је то било пре више месеци?

Било како било, текст у „Њујорк тајмсу” врви од фантазмагорија од којих су прави „бисери” како је по првобитном уговору „било планирано да Србија испоручи Ираку велики број хеликоптера, оклопних транспортера, авиона, минобацача, машинки, телесне заштитне опреме, униформи, да би се на крају уговорили само транспортери и неке летелице”. Било би дивно када би Србија данас била у стању да производи хеликоптере и оклопне транспортере, али сви знамо да то не производи. Наравно сви, осим „Њујорк тајмса”.

Дакле, по уговору који је склопљен између фирме „Југоимпорт-СДПР” и надлежног министарства Ирака, а уговор је вредан око 236 милиона долара, српска војна индустрија треба да извезе у Ирак пешадијско наоружање и војну опрему, експлозиве, школске авионе, пешадијску и артиљеријску муницију...

То су традиционални војни производи бивше Југославије, који су на ирачком, и не само на ирачком тржишту, увек имали добру прођу, јер су доказаног квалитета, лаки за руковање и релативно пристојних цена. Чак и неке приватне британске компаније, које се у Ираку баве пословима заштите важних особа и објеката, купују сада аутоматске пушке М-21, производ крагујевачке фабрике „Застава”. Тржиште војне опреме и наоружања на Блиском истоку одувек је, на пример, после оригиналног руског оружја система „калашњиков” највише ценило југословенско оружје система „калашњиков”, јер се потврдило у борбеним условима. Мађарски, источнонемачки, или бугарски „калашњиков” никада није имао век трајања цеви као југословенски „калашњиков” из фабрике „Застава”.Иста ствар је и са муницијом: код нас се чауре праве од бакра, у државама бившег Варшавског уговора оне се раде од челика. Шта то значи за цев оружја, да се и не говори. И зато Ирачани желе српско наоружање. И зато је аванс од најновијег уговора о извозу српске војне индустрије у Ирак већ у српским војним фабрикама. Посао је кренуо.

„Њујорк тајмс” је својевремено писао о ирачком тајном оружју и атомској бомби Садама Хусеина у наставцима. Онда се морало објавити и извињење читаоцима. Због заблуде...