Kako je puška postala helikopter

Da bi se iz Srbije izvezao jedan vojnički metak potrebno je nekoliko dozvola: Ministarstvo spoljnih poslovadaje dozvolu, pa onda Ministarstvo odbrane, pa Ministarstvo unutrašnjih poslova koje prvo za mišljenje mora da pita BIA, pa onda Ministarstvo ekonomije. Pre toga nadležni pukovnik iz Ministarstva odbrane Srbije pita nadležnog oficira u ambasadi SAD u Beogradu da li neko u Vašingtonu ima nešto protiv toga da Srbija izveze oružje u neku zemlju. I kada se sve to uskladi, a to i nije baš tako lako i jednostavno, jer uvek ima „prepreka” i začkoljica raznih vrsta, onda tek srpski vojni proizvodi mogu da napuste granice ove države.

Zato i jeste za čuđenje začuđenost „Njujork tajmsa” oko iračko-srpskog posla o izvozu proizvoda srpske vojne industrije u Irak. O čemu je samo na stranicama „Politike” proteklih meseci detaljno pisano nekoliko puta. I sada odjednom u Vašingtonu i Njujorku su iznenađeni tim poslom. Kao, nadležni oficir iz ambasade SAD u Beogradu nije im valjda sve to na vreme javio?

Za onog našeg pukovnika iz Ministarstva odbrane neću ni da sumnjam da nije na vreme pitao gde i koga treba. Pa, u čemu je onda „kvaka 22”?

Da li se to preko interesa srpske vojne industrije sada naknadno razračunavaju zainteresovani u nekim američkim firmama, koje se direktno ili indirektno bave naoružavanjem nove iračke vojske i policije, a koje su možda sticajem okolnosti zakasnile da se pojave u tom poslu? Ili je reč o interesnom obračunu na domaćoj iračkoj političkoj sceni? Ili Vašington na taj iračko-srpski vojni posao sada gleda u malo drugačijem političkom kontekstu nego što je to bilo pre više meseci?

Bilo kako bilo, tekst u „Njujork tajmsu” vrvi od fantazmagorija od kojih su pravi „biseri” kako je po prvobitnom ugovoru „bilo planirano da Srbija isporuči Iraku veliki broj helikoptera, oklopnih transportera, aviona, minobacača, mašinki, telesne zaštitne opreme, uniformi, da bi se na kraju ugovorili samo transporteri i neke letelice”. Bilo bi divno kada bi Srbija danas bila u stanju da proizvodi helikoptere i oklopne transportere, ali svi znamo da to ne proizvodi. Naravno svi, osim „Njujork tajmsa”.

Dakle, po ugovoru koji je sklopljen između firme „Jugoimport-SDPR” i nadležnog ministarstva Iraka, a ugovor je vredan oko 236 miliona dolara, srpska vojna industrija treba da izveze u Irak pešadijsko naoružanje i vojnu opremu, eksplozive, školske avione, pešadijsku i artiljerijsku municiju...

To su tradicionalni vojni proizvodi bivše Jugoslavije, koji su na iračkom, i ne samo na iračkom tržištu, uvek imali dobru prođu, jer su dokazanog kvaliteta, laki za rukovanje i relativno pristojnih cena. Čak i neke privatne britanske kompanije, koje se u Iraku bave poslovima zaštite važnih osoba i objekata, kupuju sada automatske puške M-21, proizvod kragujevačke fabrike „Zastava”. Tržište vojne opreme i naoružanja na Bliskom istoku oduvek je, na primer, posle originalnog ruskog oružja sistema „kalašnjikov” najviše cenilo jugoslovensko oružje sistema „kalašnjikov”, jer se potvrdilo u borbenim uslovima. Mađarski, istočnonemački, ili bugarski „kalašnjikov” nikada nije imao vek trajanja cevi kao jugoslovenski „kalašnjikov” iz fabrike „Zastava”.Ista stvar je i sa municijom: kod nas se čaure prave od bakra, u državama bivšeg Varšavskog ugovora one se rade od čelika. Šta to znači za cev oružja, da se i ne govori. I zato Iračani žele srpsko naoružanje. I zato je avans od najnovijeg ugovora o izvozu srpske vojne industrije u Irak već u srpskim vojnim fabrikama. Posao je krenuo.

„Njujork tajms” je svojevremeno pisao o iračkom tajnom oružju i atomskoj bombi Sadama Huseina u nastavcima. Onda se moralo objaviti i izvinjenje čitaocima. Zbog zablude...