Ђилас је рекетирао државне фирме

Када смо код Ђиласових фирми и њиховог раста на рачун његове блискости са политиком, још је покојна председница Савета за борбу против корупције Верица Бараћ 2011. године тврдила да је Ђилас заробио медије и да је власт успоставила контролу над њима, као и да 25 одсто новца за рекламирање долази из републичког и градског буџета. Ђилас је још 2005. године у интервјуу „Вечерњим новостима” обећао да ће да прода своје фирме због сукоба интереса. Сукоба интереса је било, али фирме не само да није продао већ су заузимале све већи део тржишта док је Ђилас био градоначелник Београда.

Да ли постоји случај у свету да је државни функционер као Ђилас основао приватну спортску телевизију, а после је продао државном „Телекому” за милионе евра? Ђилас никада није одговорио одакле му 1,5 милиона евра капитала са којим је основао своју „Мултиком групу”. Тврдио је у једном интервјуу да је свој први милион зарадио тако што је прао прозоре у Лондону. Тако је и Марко Милошевић, син бившег председника Србије Слободана Милошевића, тврдио да се обогатио носећи гајбице. Фирме основане капиталом од прања прозора одлично су радиле док је Ђилас био на власти. Формално их је продао дан пре смене са места градоначелника.

Како би другачије када он уме да зарађује само ако узима од државе. Када је новинар „Политике” питао Ђиласа за колико новца је продао фирме, јер када је у питању државни функционер јавност има право да зна те податке, добио је одговор: „Зини да ти кажем”.

Ђилас државу доживљава као приватну својину. Уништио је Пионирски град, отео га деци и тамо уселио кућу Великог брата, ријалитија који је организовала фирма чији је сувласник био управо градоначелник Ђилас. Данас када опозиција напада власт због ријалитија, сви заборављају да је Ђилас тај који је донео ту врсту програма у Србију.

Ђилас као градоначелник омогућио је Ђиласу, организатору ријалитија, да за кућу Великог брата плаћа кирију од 416 евра за коришћење две хиљаде квадрата отетих од деце. Четири године нам је требало да из Пионирског града избацимо разне Ђиласове пулене и другаре и коначно га вратимо деци. Купио је 200 пољских аутобуса уместо домаћих и нанео штету градском буџету од 20 милиона евра.

Распале подземне контејнере које данас видимо купио је Драган Ђилас тако што је узео кредит од пет милиона евра, који Београђани још враћају. Половину тих контејнера већ смо заменили, а грађани плаћају и њихову замену и Ђиласову бахатост.

Ђилас је 2005. године најављивао изградњу нуклеарне централе у Костолцу, 2008. године у интервјуу „Политици” „да почиње изградња моста код Аде Хује”, исте 2008. године у интервјуу листу „Данас” да „почиње изградња метроа за годину дана”, потом 2009. године да ће до краја његовог мандата сви нелегални објекти бити легализовани, 2010. године да ће „Прокоп” радити до краја те године…

Ништа се од тога није догодило. Напада садашњу градску власт због гужви у саобраћају у току обнове Славије, а 2009. године девет месеци је реконструисао „Газелу” тако што су четири траке у сваком тренутку биле затворене.

Смета му фонтана на Славији, а исту такву је најављивао 2014. године, само није био у стању да је изгради. Док се надао да ће остати градоначелник Београда, у току 2013. хвалио је пројекат „Београд на води”, чије рушење сада најављују његови политички партнери. Ту долазимо до Ђиласове основне карактеристике. Политичар без основног знања о политици, без идеологије, без било каквог знања о раду државне управе и спреман на свако савезништво ако од њега има корист.

Да је тако показује и његова изјава од прошле године да је Вучић наш најбољи политички играч. Тада му је Вучић требао јер је Влада Србије издвојила скоро три милиона евра како би се у Србији играо квалификациони турнир за олимпијаду. Данас када нема функцију, он напада Вучића.

Оно што Ђилас никада неће разумети јесте то да политичари морају да доносе тешке одлуке које су у интересу народа, чак и када нису популарне. Онако како то ради Вучић. Ђилас у својој политичкој каријери није донео ниједну тешку политичку одлуку јер њему интереси народа и државе нису важни, већ само демагогија и лична популарност.