Мале хидроелектране праве велике проблеме

Шта није добро у вези с малим хидроелектранама, питамо нашег саговорника. Узвраћа: „Пре свега то што је пренаглашен концепт малих хидроелектрана, један од сегмената за производњу енергије из обновљивих извора.”

– Према постојећем катастру могло би да се изгради око 800 тих објеката, углавном у брдско-планинским подручјима Србије, где су водотокови који имају и најбољи хидропотенцијал и најбољи квалитет воде. Али морали бисмо да имамо у виду да су ти водотокови често у заштићеним природним подручјима – примећује Ристић, уз предлог да се повећање енергије производњом из обновљивих извора помери ка коришћењу биомасе.

– Нама милиони тона органске материје и у пољопривреди и у шумарству труле на пољима или се спаљују. Озбиљном стратегијом изградње когенерацијских постројења, која производе и топлотну и електричну енергију у исто време, могао би значајно да се повећа удео енергије из обновљивих извора. Србија има десетине хиљада хектара земљишта које је неупотребљиво за пољопривредну производњу, а погодно за подизање биоенергетских засада одређених дрвенастих и жбунастих врста, попут врбе Salix Viminalis, тачније њеног клона са стручним називом Inger. То би био много рационалнији и одрживији приступ у производњи енергије – сугерише наш саговорник.

Озбиљне дискусије о целисходности коришћења МХЕ воде се и у Европском парламенту, због поприличних негативних еколошких ефеката, посебно у Аустријским Алпима, у деловима Баварске, Француске и Италије. Тренутно у Европи има око 24.000 малих хидроелектрана, од чега је 7.500 у Немачкој, што практично значи да се на сваких 27 километара водотокова у оквиру ЕУ налази по једна МХЕ.

– Највише примедби ми стручњаци стављамо због нарушавања екосистема, смањења биодиверзитета, фрагментације станишта риба. Европска комисија дала је Румунији налог, или обавезујућу ноту, да испита одрживост концепта МХЕ јер су у кратком периоду подигли више од 500 објеката и значајно нарушили квалитет водених екосистема у брдско-планинским подручјима. Иде се чак дотле да се предлаже укидање повлашћених, такозваних фид-ин тарифа за МХЕ. Сматра се да статус повлашћених произвођача ствара нефер услове на тржишту, при чему је енергетска корист мала, а еколошка штета несразмерно велика – напомиње Ристић.

У Србији од изградње до експлоатације МХЕ има посла и за инспекцију.

– Сам чин градње је врло деструктиван. Праве се водозахвати тешком механизацијом, полажу цевоводи који се често и до неколико километара укопавају у само речно корито. То је озбиљно нарушавање станишта за живи свет. На пројекту МХЕ „Мездреја” управо се изводе радови. Свакоме ко погледа како то изгледа јасно је какви су еколошки ефекти – каже професор и додаје да је проблематична и експлоатација већ изграђених објеката.

Током летњег периода корисници МХЕ често сву воду из корита реке усмере у деривационе цевоводе да би имали што више воде за покретање турбина, већу производњу електричне енергије, а тиме и профит, при чему долази до уништења живог света у водотоку.

– Приликом израде пројектне документације једна од најважнијих ставки је одређивање биолошког минимума воде која мора остати у речном току. Детаљан мониторинг спроводи се најмање годину дана, заједничким радом квалификованих хидробиолога и хидролога. То у Србији готово нико не ради, пројекти су израђени тако да се биолошки минимум одређује неким статистичким методама или применом рачуна вероватноће. Зато скоро све студије о процени утицаја на животну средину показују да нема негативних еколошких ефеката – примећује професор.