Ново одело Дома Мике Аласа

Биће то уједно прво „пресвлачење” овог здања од 1968. али ће фасада сада бити најприближнија првобитном изгледу захваљујући архивским фотографијама које су у међувремену постале доступне истраживачима. Открио их је са својим сарадницима Раде Мрљеш, архитекта конзерватор у Заводу за заштиту споменика културе града Београда.

„Претходну рестаурацију је 1968, на стогодишњицу Аласовог рођења, радила архитекта Бранка Бремец, следећи архивски цртеж пројектанта Петра Бајаловића, као и једине две до тада постојеће фотографије куће, обе из 1921. године. Настале су у тренутку кад је Сунце било у зениту и због сенке која је пала доста тога се није видело на фасади”, наводи Мрљеш.

Док с екипом „Политике” стоји испред градилишта, овај тридесетчетворогодишњи стручњак прилаже пожутели снимак из 1921. на којем сенка прекрива декорацију испод балкона (подглед) и део орнаментике изнад балконских врата. Зато Бремец, чије дело данас с дужним пијететом баштини и допуњује наш саговорник, није могла да стекне целовит увид. А онда су Мрљеш и његови сарадници ове године открили три архивске фотографије Дома Мике Аласа из фонда пуковника Јеремије Станојевића, настале тридесетих година 20. века, а публиковане четири деценије касније.

Ови снимци, које је Заводу уступио Музеј града Београда, показали су да је сенка из 1921. скрила орнаменте у облику трске, водених трава и бамбуса, смештене изнад женске главе и црвено-белог кружног шаховског поља. Ти детаљи при реконструкцији из 1968. нису се више налазили на фасади. Такође, подглед није био, као што се мислило, испупчен већ – удубљен. Због тога је комплетно реконструисан, а академски вајари Милош Комад и Станислав Антонић су недавно излили недостајуће орнаменте који су такође враћени. Још један „засенчени” детаљ је поново на фасади – гуњаста обрада изнад два прозора.

„Допринос Мике Аласа обликовању фасаде и ентеријера куће је неминован. Сви флорални елементи на здању су инспирисани воденим светом – локвањи, рибе, трска... Због тога се овај тип сецесије сматра раритетним у Београду. Кућа је за споменик културе превасходно утврђена због историјског значаја, али је јасно да има и изванредне стилске вредности”, наводи Мрљеш, док показује двокрилна улазна врата на којима су у дрвету изрезбарена два шарана. Осмишљени такође по замисли великог научника, они указују на његову пасију према рибарству због које је и стекао надимак.

Шта је иза тих врата, остаће нажалост недоступно погледима знатижељника јер, како каже Мрљеш, аутентични ентеријер куће – која је иначе у приватном власништву – није сачуван док давно започети радови на обимној реконструкцији унутрашњости још нису завршени.

Насупрот томе, споља радници вредно шмирглају удубљења на фасади. Пергаше нутне, како се каже у жаргону струке. С друге стране калдрме Косанчићевог венца, одакле пуца поглед на београдске реке, наслагане су дрвене палете и грађевински материјал. Недалеко одатле је и биста Мике Аласа, испред које се испречила радничка барака. Кад се радови заврше, очи научника овековеченог у бронзи ће уместо лименог зида гледати на обновљену фасаду његовог дома.