„Молитва” је крива за све

Спот за евровизијску победничку песму био је моја улазница за велики свет кореографије. Заправо, ова песма ми је отворила врата, а квалитет је моја улазница и једина карта на коју играм и која ми обезбеђује трајање, прича кореограф Милан Громилић Са супругом и кћеркама Фото Јелена Јованов Милан Громилић Фото Милош Лужанин У играчке воде Милан Громилић упловио је сасвим случајно. Једног дана, сада већ давне 1999. године, када је Београд живео живот упркос свакодневном бомбардовању, кренуо је са другом који је завршио балетску школу на аудицију за Театар Т. Да му чува страх. Друг је аудицију успешно прошао али је прошао и ... Милан! И то захваљујући искусном оку Радомира Вучића, првака Народног позоришта, који је запазио момка без једног дана балетске школе.

– Прва представа у којој сам наступио била је „Виолиниста на крову” и то у Театру Т. Када сам са другом ишао на аудицију ни сањао нисам да ће ми то бити матична кућа. Након што сам урадио прву премијеру и то у представи „Лутка са насловне старне” отишао сам у Вишу графичку школу и повукао документа. Пронашао сам љубав. Љубав према игри. Тада нисам ни сањао да ће мој играчки и кореографски живот изгледати овако како данас изгледа – прича Милан Громилић који је управо завршио снимање свог дела приче у шоу-програму „Луда ноћ”.

Његов професионални живот смештен је између кореографских нумера за филм, позориште, телевизију и корпоративне журке. Током 18 година рада и доказивања уследили су ангажмани и на домаћој и међународној сцени.

Она озбиљна кореографска прича почела је, заправо, пре десет година када га је позвао редитељ Мане Шијан и понудио му да наступи у споту Марије Шерифовић за евровизијску песму „Молитва”.

– Видео ме је на сцени у представи „Чикаго” и дошао је са понудом. Била ми је част и задовољство, како тад тако и сад, да оставим траг иза себе. Било је јако изазовно. Радио сам и раније али нису то били ангажмани те тежине. И то јесте неки почетак мог кореографског рада који је доживео пуни процват након усавршавања у Америци и захваљујући Чету Вокеру који ми је „отворио очи”. И после тог спота са Маријом урадио сам спот и концерт са Северином, стигао је позив од Здравка Чолића, почела је сарадња која се наставила до данашњих дана. Уследила је сарадња са Бреном која траје. Са њом сам недавно био у Лондону. Пристизали су ангажмани и за позориште и филм и ТВ. Али, евровизијска победница „Молитва” била је моја улазница за велики свет кореографије а квалитет је једина карта која ми обезбеђује трајање, прича Милан који је телевизијским гледаоцима постао познат од „Сурвајверу” на Костарики.

– То је створило медијску слику о мени. Од тада је довољно рећи Милан Громилић, кореограф и играч и ништа више. Због чега сам се пријавио? Да освојим награду како бих имао пара за учешће за стамбени кредит. Нисам победио али сам купио стан. Додуше, тек ове године, смејући се прича солиста Позоришта на Теразијама.

Каже и да му учешће у том суровом ријалитију није било много тешко.

– Није тамо било лако, није било хране, нисмо имали воду... Али, све се своди на то како посматраш проблем. Песимистички или оптимистички. Ја сам оптимиста. Кажу људи, тешко је данас. Јесте, тешко је. А када па није било. Увек имаш неки каменчић у ципели који те жуља и тера на размишљање. Тешко ми је било и што остављам породицу али ми је то и давало снагу да издржим не бих ли нам обезбедио кров над главом. И да поново добијем позив, сутра бих опет отишао – каже Милан Громилић.

Можда му је оптимизам којим корача кроз живот помогао да се искаже и на филму. Јер су се нека врата отварала када то није очекивао.

– Пожелео сам да радим са добитником „Златне палме” и та жеља ми се остварила. Са Емиром Кустурицом сам сарађивао на филму „На млечном путу” и то сцене са Слободом Мићаловић. Али, радио сам и са румунским извршним продуцентом Кристијаном Мунћуом, троструким добитником „Златне палме”. Заправо, радио сам кореографију за филм „6/9 на Рихтеровој скали” испод којег се као редитељ потписао Нае Каранфил. Он је био и сценариста и аутор музике. Тамо сам се случајно нашао. У Београду ми је пришао један човек и предложио да екипи филма пошаљем биографију. Послушао сам га и убрзо ми је стигао одговор да по њиховом избору музике урадим кореографију. Каранфил ми је послао музику за филм. Већ након 20 дана био сам у Букурешту и правио аудицију за играче. Инсистирао сам да редитељ буде стално на пробама јер сам желео да погодим срж приче. Инсистирао сам и да кореографију урадим пре снимања филма. Имали су слуха и послушали ме – прича Милан Громилић и каже како је био на премијери те румунске комедије која је недавно приказана и на каналу ХБО.

За овај филм првобитно је као кореограф био ангажован уметник из Лондона, али пошто је планирано да то буде румунско-српска копродукција, аутори филма су позвали и Милана и дали му шансу да и он покаже шта уме. Тај копродукцијски пројекат се потом распао али је Громилић искористио шансу и сада размишља како да идуће године у румунском позоришту постави мјузикл. Преговори су тек почели...

У међувремену, овај кореограф који се некада само аматерски бавио фолклором, сарађивао је са Дарком Бајићем на филму „Бићемо прваци света” и представи „Клаустрофобична комедија” по тексту Душка Ковачевића. Са Ковачевићем је сарађивао и у представи „Хипноза једне љубави” а са Јагошем Марковићем у „Малој школи рокенрола”.

У наредној години очекује пројекте на домаћој и на међународној сцени.

– Оно што је сигурно је новогодишњи концерт са Здравком Чолићем у Сарајеву. Са супругом ћу ући у 2018 играјући на сцени!