Кардиолог са бас гитаром

Др Предраг Митровић, кардиолог на Клиници за кардиологију Ургентног центра Клиничког центра Србије и ванредни професор на Медицинском факултету у Београду, са нестрпљењем је чекао прву од четрнаест епизода серијала „Сан ургентне ноћи” која се од јуче емитује на РТС-у и која је снимљена по његовом истоименом роману у коме се приказује како изгледа борба за живот пацијената који долазе у ову здравствену установу.

За разлику од планетарно популарних медицинских серија као што су „Чикаго болница”, „Ургентни центар” или „Увод у анатомију”, у којима су љубавни животи Хипократових посланика редитељима једнако важни као и приказивање операција на отвореном срцу, у свом роману „Сан ургентне ноћи” Митровић описује реалне ситуације и стварне људске драме. Све то се дешавало у нашој најпознатијој здравственој установи, београдском Ургентном центру, у коју већ пуних 30 година стижу најтежи пацијенти.

Ургентни центар као инспирација

–У свакој епизоди лекар је наратор – он прича шта се дешава са пацијентом, са каквим је симптомима стигао у ургентни центар и како изгледа борба за његово здравље... Драго ми је што је мој роман екранизован, јер је то најбољи начин да широком аудиторијуму поручимо да је Ургентни центар најбезбедније место на коме можете да будете ако вам је живот угрожен, јер ниједна болница у Србији нема такве услове и такве стручњаке какве ми имамо. Због тога најтежи и најкомпликованији медицински случајеви долазе на нашу адресу, а то је уједно оно што запосленима у Ургентном центру улива највећу снагу. Ми заиста јесмо последња нада за живот пацијента, иако немају све приче срећан крај. Статистички посматрано, од сто пацијената који стигну у Ургентни центар 80 њих се враћа кући. И то је светски просек када је у питању оваква установа – поносно истиче наш саговорник.

Иако му је отац Мирослав био познати гастроентеролог, а рођена сестра лекар интерниста, др Предраг Митровић каже да у гимназијским данима није маштао о белом мантилу. Математика му је увек добро ишла, па је себе видео на списку бруцоша Електротехничког факултета. Међутим, када је завршио Пету београдску гимназију нашао се пред великом дилемом – да ли да иде са девојком на море или да полаже диференцијални испит из нацртне геометрије за упис на ЕТФ. Осамнаестогодишњи Предраг дилему је разрешио на срећу тадашње девојке и будућих пацијената – уписао је Медицински факултет и спаковао кофере за море.

Схвативши са каквом лакоћом даје испите на медицини, на трећој години студија уписао је Електротехнички факултет који је и завршио после медицине.

Специјализација у складу са темпераментом

Када је дошло време да се на завршној години медицине одлучи за специјализацију, Предраг је схватио да ће највише постићи ако се определи за ону област која је у складу са његовим темпераментом и без размишљања је изабрао ургентну медицину, а потом и субспецијализацију из кардиологије.

– Као лекар једноставно немате право на грешку, морате брзо да мислите и радите јер живот некада зависи од секунди. Та чињеница некога може да паралише од страха, али мене инспирише – зато сам се определио за ургентну медицину – једноставно објашњава др Митровић који је један од најомиљенијих кардиолога Клиничког центра Србије.

Међутим, када сваки радни дан почиње борбом за живот пацијента и када за време једног дежурства дођу барем три болесника са инфарктом, када се стално суочавају са болом, патњом и смрћу, онда и лекари морају да нађу неки „вентил” да и сами не би постали кардиолошки пацијент. Др Предраг Митровић је тај вентил нашао у музици и писању. Иако за себе скромно каже да је „музичар који се бави медицином из хобија”, овог лекара ренесансног образовања неколико испита дели од дипломе Музичке академије, а недавно је завршио и свој трећи роман којим заокружује трилогију започету књигом „Сан ургентне ноћи“, у коме је описао како изгледа једно дежурство у Ургентном центру. У другом роману „Не свиђа ми се да ти буде пријатно” читаоцима приповеда како изгледа ноћ у коронарној јединици, а у трећем роману „Све је добро што се ургентно сврши” описује – катетеризацију срца.

Осим што своје лекарске дане претаче у узбудљиве романе, др Митровић свира и бас гитару у рок бенду „Шаблон” који ускоро издаје и „бест оф” албум. Заједно са музикологом Александром Паладином основао је прву ревију класичне музике у нашој земљи „Музика класика“ која већ девету годину излази четири пута годишње и представља праву читалачку посластицу за љубитеље класичне музике. Уз ревију покренути су и прва награда за уметничку музику у нашој земљи која се ове године додељује већ седми пут, као и фестивал „Музика класика лајт” који се одржава сваке прве недеље у јуну.

– Без музике једноставно не бих могао да живим – уз њу се будим и одлазим на починак, музику слушам и кад се одмарам и кад спавам и када радим. Осим бас гитаре, свирам виолину и клавир – каже наш саговорник.

И музика је лек

Подсећа да је утицај музике на здравље људи познат још од античког доба и Питагоре који ју је користио у свакодневној терапији.

Без обзира на то којим се послом бавимо, изузетно је важно да слушамо музику коју волимо, сматра овај кардиолог, који најчешће интервенише уз поп музику високе продукције или комерцијални џез. Иако се професионално не бави „сломљеним срцима” истиче да љубавне јаде никако не треба „лечити” уз помоћ Д-мола, већ искључиво уз веселу, дурску музику. А када илуструје разарајуће дејство агресивне музике, наводи податак да је петоро младих и здравих људи умрло након једног концерта хеви метал музике јер јаки ритам једноставно није одговарао ритму њихових срца.

Осим компоновања музике и писања романа, срцу др Предрага Митровића највише прија дружење са двадесет двогодишњом кћерком која је дипломирала модни дизајн, успешно се бави 3Д анимацијом и божанствено свира виолину.

Признање Европског удружења кардиолог

– Истражујући који тип мелодије, темпо и тоналитет одговарају сваком пацијенту који је доживео инфаркт, открио сам да слушање омиљених тонова, два пута дневно по дванаест минута, смањује могућност поновног срчаног удара и смртност ових пацијената, као и потребу за новим операцијама. То сам званично потврдио и експериментом, у којем је учествовало чак 740 пацијента – половина њих била је повргнута музичкој терапији 12 минута дневно, а 370 пацијената није слушало музику. Након две године, показало се да су они који су слушали музику мање оболевали од ангине пекторис и поновног инфаркта, односно да је код њих било мање потребе за новим операцијама, а и њихова смртност је била мања. Највеће признање за свој рад добио сам на Конгресу Европског удружења кардиолога у Барселони 2009. године када ми је додељена специјална награда за рад о примени музике у лечењу кардиоваскуларних болести – поносно каже др Митровић.