Човек од успеха

Kаријера га је одвела у светско високо филмско друштво. Миљен Кљаковић Крека, изузетан сценограф већ дуго живи и ради на релацији Београд – Париз – Лос Анђелес. Приватно, овај човек од успеха је веома шармантан, одговоран, префињеног укуса и – много воли животиње.

Прве кораке на филму направио је у домаћој кинематографији. Као и већина његових колега, знање и искуство је стицао у ходу, радећи на филмовима различитих жанрова. Оно што му је дала диплома Ликовне академије и мало среће да му поверење укажу Горан Марковић, Срђан Карановић, Горан Паскаљевић, Слободан Шијан, Емир Кустурица, Крека је искористио на најбољи могући начин.

А све је почело са домаћим филмом „Специјално васпитање”, да би се касније нашао и у француској „Деликатесној радњи”, филмском пројекту који му је донео велике награде. На листи „његових” филмских наслова су и: „Мирис пољског цвећа”, „Варљиво лето ’68”, „Јагоде у грлу”, „Аризона дрим”, „Подземље”, „Свети Георгије убива аждаху”, „Номад”, „Тајни пролаз”, „Гутач грехова”, „Врсте 2”...

– „Специјално васпитање” је за мене била озбиљна авантура и излет у непознато – каже Миљен Кљаковић Крека. – Радо га се сећам због лепих успомена. Тим првенцем стекао сам врло важно самопоуздање.

„Деликатесна радња” већ је била нешто сасвим друго: први излет у свет, праћен страховима и ноћним морама. Страна земља, језик који не познајем и очекивања продуцента да ћу направити сценографско чудо... И, оно се десило! Ко је тада могао претпоставити да ће тај филм постати култни и да ће ми донети значајна признања: награду Европске филмске академије и француску националну награду „Цезар”. Тај филм био је коцкарски сто на који сам ставио и уложио све оно што сам имао – себе. Пажљиво сам осмишљавао сваки детаљ филма и труд се на крају исплатио.

Шта је то у вашем раду привукло француску продуценткињу Клоди Осар?

– Она јако добро осећа сензибилитет сваког аутора са којим сарађује и сваки пројекат ради са великом пажњом. Пре „Деликатесне радње” за њену продукцију сам радио високобуџетни рекламни спот за „Филипс” и верујем да се ту нешто важно преломило. Клоди Осар понудила ми је место сценографа и није се преварила. Наша сарадња наставила се и касније.

Како се прилагођавате захтевима страних продуцената?

– То је ствар мог професионалног односа према послу. На филму нема пуно сентименталности и опраштања. Филм је машина која вас стално меље и цеди, а онај ко вас ангажује и плаћа очекује да му се то кроз филм и врати. Задатак је увек исти – висок креативни моменат и професионални однос према послу, а начин и пут којим ћете ићи бирате сами прилагођавајући се различитим ситуацијама. Није лако годинама одржавати исти квалитет и то ми већ постаје оптерећење. У сваком послу постоје успони и падови, али једино на филму падови имају специфичну тежину, због које често долазите у ситуацију да вас забораве и више не зову.

Је ли истина да уговор има чак и по сто страна?

– Зависи са ким се уговор склапа и потписује. Редитељски и глумачки уговори су веома компликовани и у њима обе стране воде рачуна и о најситнијим детаљима, па чак и о димензијама кревета у којима се спава.

Сећам се када ми је глумица Лили Тејлор на једном филму кроз смех открила тајну да по уговору мора да спава у кревету који превазилази њену висину и неке нормалне стандарде. Због тога су уговори опширни. Моји уговори нису баш сабрана дела, али су врло прецизни, јасни, штите ме и дају ми сигурност.

Кад сам радио филм у Ирану, једна од клаузула уговора била је да у комуникацији са сарадницима не смем да повисим тон. Био сам мало изненађен, али сам касније схватио да је то начин на који се у Ирану разговара, без галаме и повишеног тона. Ето, колико су понекад важни и детаљи. На нашим просторима била би то немогућа мисија.

Радили сте импозантне и маштовите сценографије у „Тајном пролазу” и у Луксембургу сте саградили Венецију…

– На сваком филму, био он мали или велики, увек се сусрећете са истим проблемима – средства и време.

У високобуџетним филмовима су, додуше, средства и време много шири, али вам на крају опет фале исте ствари, јер су захтеви и очекивања комплекснији. Међутим, у таквим филмовима је лакше радити јер су боље организовани, а ангажован је и већи број искусних професионалаца који на разне начине доприносе њиховом срећном завршетку.

У вашем опусу је и научнофантастична ТВ серија „Дина” Френка Херберта. Колико су визуелни ефекти утицали на креативност?

– Ја сам од оних који у реализацији својих сценографија покушавају да се што мање ослањају на визуелне ефекте. Добро познајем ту врсту технологије, али њен једини проблем је у томе што она долази на самом крају филма, када је филм већ у монтажи и када сценограф више нема контролу над филмском сликом. Спој реалног декора и компјутерске анимације може да буде катастрофалан ако је невешто изведен.

„Дина” је серија у којој смо се захваљујући доброј сарадњи са славним сниматељем Виторијом Стораром врло мало ослањали на те нове технологије. Све смо градили и правили, чак и пустињске дине, користећи често транслајте, који су нека врста сликане позадине која се осветљава и спреда и отпозади.

У процесу компјутерског досликавања довољна је само једна грешка па да цела илузија филма падне у воду.

Овог лета снимали сте три филма...

– У септембру сам завршио три филма које сам у континуитету радио под заједничким насловом „Интриго” – „Самарија”, „Драга Агнес” и „Смрт аутора”. То су занимљиве приче Хакана Насера, шведског писца, које је редитељ Данијел Алфредсон адаптирао и пренео на филм. Снимани су у Србији, Словенији, Хрватској и Белгији готово годину дана. Сада ћу да предахнем и да се посветим неким другим стварима.

Уз филмове и серије рађала су се и пријатељства...

– Са свима из филмске екипе увек успостављам пријатељски контакт. То је мој императив. За креативан посао којим се бавим потребна је и добра атмосфера. Тога су обично сви свесни, јер налазимо се на истом послу, са циљем да направимо што бољи филм. Не могу да се пожалим да је неко од свих тих звучних имена оставио на мене лош утисак.

Имате богату колекцију ципела из филмова на којима сте радили, а почело је са балетанкама Изабеле Ађани... Џон Тортуро је на ципелама написао посвету „Истинској звезди” а Феј Данавеј „Дивим ти се...”…

– То су ципеле глумаца из филмова које сам радио и свака има посвету и потпис онога ко ју је носио. То је колекција лепих успомена и мислим да је право место за њу Југословенска кинотека, ако за то буде постојало интересовање. Уз Чаплинов штап који се тамо чува као реликвија имали бисмо прилику да видимо и колекцију ципела значајних имена светског филма.

А шта ће бити са вашим скицама?

– Циљ ми је да направим велику мултимедијалну изложбу и да њоме затворим круг свог професионалног рада на филму. Ја сам током своје каријере остварио снове о којима сам сањао, али то не значи да ћу сада стати и одрећи се филма. Можда ћу своју активност само успорити да бих се више посветио сликарству и графици.

Изјављујете и да се данас најбоље осећате у својој сценографији, у вашој кући у Професорској колонији у Београду…

– „Нема ничег бољег од дома” (There is no place like home). Ова реплика из филма „Чаробњак из Оза” вам све говори...

Завршимо овај разговор причом о кућним љубимцима. И они су део ваше биографије...

– Одговорићу цитирајући два велика писца: „Животиње су видљива душа сваког дома” (Жан Кокто) и „Постоји једна магија, једна сила, једно спасење и једна срећа – име јој је љубав” (Херман Хесе). Ту љубав свакодневно делим са својим љубимцима.

Мека и Медина, мој највећи филмски декор

Миљен Кљаковић Крека је радио и филм о Мухамеду, а та сценографија и данас постоји као туристичка атракција.

– То је један од оних великих филмова који је визуелне ефекте свео на најмању могућу меру, захваљујући сниматељу Виторију Сторару, троструком оскаровцу, и мени, који слично размишљам. То је највећи грађен филмски декор у мојој каријери, који су многи поредили са златним временима Холивуда. Заиста импозантан сет градова Меке и Медине из 6. и 7. века. За потребе филма изграђено је 120.000 квадратних метара декора.

На истој локацији подигнуто је и неколико села из епохе, саграђено безброј ентеријера, а између осталог и хришћански манастир из Босре, који је Мухамед као дете са својим ујаком посетио док су караваном путовали кроз Сирију. Цео тај комплекс данас служи као туристичка атракција коју посећује велики број људи. Планирано је да се на том месту подигну и хотели и други занимљиви садржаји.