Čovek od uspeha

Karijera ga je odvela u svetsko visoko filmsko društvo. Miljen Kljaković Kreka, izuzetan scenograf već dugo živi i radi na relaciji Beograd – Pariz – Los Anđeles. Privatno, ovaj čovek od uspeha je veoma šarmantan, odgovoran, prefinjenog ukusa i – mnogo voli životinje.

Prve korake na filmu napravio je u domaćoj kinematografiji. Kao i većina njegovih kolega, znanje i iskustvo je sticao u hodu, radeći na filmovima različitih žanrova. Ono što mu je dala diploma Likovne akademije i malo sreće da mu poverenje ukažu Goran Marković, Srđan Karanović, Goran Paskaljević, Slobodan Šijan, Emir Kusturica, Kreka je iskoristio na najbolji mogući način.

A sve je počelo sa domaćim filmom „Specijalno vaspitanje”, da bi se kasnije našao i u francuskoj „Delikatesnoj radnji”, filmskom projektu koji mu je doneo velike nagrade. Na listi „njegovih” filmskih naslova su i: „Miris poljskog cveća”, „Varljivo leto ’68”, „Jagode u grlu”, „Arizona drim”, „Podzemlje”, „Sveti Georgije ubiva aždahu”, „Nomad”, „Tajni prolaz”, „Gutač grehova”, „Vrste 2”...

– „Specijalno vaspitanje” je za mene bila ozbiljna avantura i izlet u nepoznato – kaže Miljen Kljaković Kreka. – Rado ga se sećam zbog lepih uspomena. Tim prvencem stekao sam vrlo važno samopouzdanje.

„Delikatesna radnja” već je bila nešto sasvim drugo: prvi izlet u svet, praćen strahovima i noćnim morama. Strana zemlja, jezik koji ne poznajem i očekivanja producenta da ću napraviti scenografsko čudo... I, ono se desilo! Ko je tada mogao pretpostaviti da će taj film postati kultni i da će mi doneti značajna priznanja: nagradu Evropske filmske akademije i francusku nacionalnu nagradu „Cezar”. Taj film bio je kockarski sto na koji sam stavio i uložio sve ono što sam imao – sebe. Pažljivo sam osmišljavao svaki detalj filma i trud se na kraju isplatio.

Šta je to u vašem radu privuklo francusku producentkinju Klodi Osar?

– Ona jako dobro oseća senzibilitet svakog autora sa kojim sarađuje i svaki projekat radi sa velikom pažnjom. Pre „Delikatesne radnje” za njenu produkciju sam radio visokobudžetni reklamni spot za „Filips” i verujem da se tu nešto važno prelomilo. Klodi Osar ponudila mi je mesto scenografa i nije se prevarila. Naša saradnja nastavila se i kasnije.

Kako se prilagođavate zahtevima stranih producenata?

– To je stvar mog profesionalnog odnosa prema poslu. Na filmu nema puno sentimentalnosti i opraštanja. Film je mašina koja vas stalno melje i cedi, a onaj ko vas angažuje i plaća očekuje da mu se to kroz film i vrati. Zadatak je uvek isti – visok kreativni momenat i profesionalni odnos prema poslu, a način i put kojim ćete ići birate sami prilagođavajući se različitim situacijama. Nije lako godinama održavati isti kvalitet i to mi već postaje opterećenje. U svakom poslu postoje usponi i padovi, ali jedino na filmu padovi imaju specifičnu težinu, zbog koje često dolazite u situaciju da vas zaborave i više ne zovu.

Je li istina da ugovor ima čak i po sto strana?

– Zavisi sa kim se ugovor sklapa i potpisuje. Rediteljski i glumački ugovori su veoma komplikovani i u njima obe strane vode računa i o najsitnijim detaljima, pa čak i o dimenzijama kreveta u kojima se spava.

Sećam se kada mi je glumica Lili Tejlor na jednom filmu kroz smeh otkrila tajnu da po ugovoru mora da spava u krevetu koji prevazilazi njenu visinu i neke normalne standarde. Zbog toga su ugovori opširni. Moji ugovori nisu baš sabrana dela, ali su vrlo precizni, jasni, štite me i daju mi sigurnost.

Kad sam radio film u Iranu, jedna od klauzula ugovora bila je da u komunikaciji sa saradnicima ne smem da povisim ton. Bio sam malo iznenađen, ali sam kasnije shvatio da je to način na koji se u Iranu razgovara, bez galame i povišenog tona. Eto, koliko su ponekad važni i detalji. Na našim prostorima bila bi to nemoguća misija.

Radili ste impozantne i maštovite scenografije u „Tajnom prolazu” i u Luksemburgu ste sagradili Veneciju…

– Na svakom filmu, bio on mali ili veliki, uvek se susrećete sa istim problemima – sredstva i vreme.

U visokobudžetnim filmovima su, doduše, sredstva i vreme mnogo širi, ali vam na kraju opet fale iste stvari, jer su zahtevi i očekivanja kompleksniji. Međutim, u takvim filmovima je lakše raditi jer su bolje organizovani, a angažovan je i veći broj iskusnih profesionalaca koji na razne načine doprinose njihovom srećnom završetku.

U vašem opusu je i naučnofantastična TV serija „Dina” Frenka Herberta. Koliko su vizuelni efekti uticali na kreativnost?

– Ja sam od onih koji u realizaciji svojih scenografija pokušavaju da se što manje oslanjaju na vizuelne efekte. Dobro poznajem tu vrstu tehnologije, ali njen jedini problem je u tome što ona dolazi na samom kraju filma, kada je film već u montaži i kada scenograf više nema kontrolu nad filmskom slikom. Spoj realnog dekora i kompjuterske animacije može da bude katastrofalan ako je nevešto izveden.

„Dina” je serija u kojoj smo se zahvaljujući dobroj saradnji sa slavnim snimateljem Vitorijom Storarom vrlo malo oslanjali na te nove tehnologije. Sve smo gradili i pravili, čak i pustinjske dine, koristeći često translajte, koji su neka vrsta slikane pozadine koja se osvetljava i spreda i otpozadi.

U procesu kompjuterskog doslikavanja dovoljna je samo jedna greška pa da cela iluzija filma padne u vodu.

Ovog leta snimali ste tri filma...

– U septembru sam završio tri filma koje sam u kontinuitetu radio pod zajedničkim naslovom „Intrigo” – „Samarija”, „Draga Agnes” i „Smrt autora”. To su zanimljive priče Hakana Nasera, švedskog pisca, koje je reditelj Danijel Alfredson adaptirao i preneo na film. Snimani su u Srbiji, Sloveniji, Hrvatskoj i Belgiji gotovo godinu dana. Sada ću da predahnem i da se posvetim nekim drugim stvarima.

Uz filmove i serije rađala su se i prijateljstva...

– Sa svima iz filmske ekipe uvek uspostavljam prijateljski kontakt. To je moj imperativ. Za kreativan posao kojim se bavim potrebna je i dobra atmosfera. Toga su obično svi svesni, jer nalazimo se na istom poslu, sa ciljem da napravimo što bolji film. Ne mogu da se požalim da je neko od svih tih zvučnih imena ostavio na mene loš utisak.

Imate bogatu kolekciju cipela iz filmova na kojima ste radili, a počelo je sa baletankama Izabele Ađani... Džon Torturo je na cipelama napisao posvetu „Istinskoj zvezdi” a Fej Danavej „Divim ti se...”…

– To su cipele glumaca iz filmova koje sam radio i svaka ima posvetu i potpis onoga ko ju je nosio. To je kolekcija lepih uspomena i mislim da je pravo mesto za nju Jugoslovenska kinoteka, ako za to bude postojalo interesovanje. Uz Čaplinov štap koji se tamo čuva kao relikvija imali bismo priliku da vidimo i kolekciju cipela značajnih imena svetskog filma.

A šta će biti sa vašim skicama?

– Cilj mi je da napravim veliku multimedijalnu izložbu i da njome zatvorim krug svog profesionalnog rada na filmu. Ja sam tokom svoje karijere ostvario snove o kojima sam sanjao, ali to ne znači da ću sada stati i odreći se filma. Možda ću svoju aktivnost samo usporiti da bih se više posvetio slikarstvu i grafici.

Izjavljujete i da se danas najbolje osećate u svojoj scenografiji, u vašoj kući u Profesorskoj koloniji u Beogradu…

– „Nema ničeg boljeg od doma” (There is no place like home). Ova replika iz filma „Čarobnjak iz Oza” vam sve govori...

Završimo ovaj razgovor pričom o kućnim ljubimcima. I oni su deo vaše biografije...

– Odgovoriću citirajući dva velika pisca: „Životinje su vidljiva duša svakog doma” (Žan Kokto) i „Postoji jedna magija, jedna sila, jedno spasenje i jedna sreća – ime joj je ljubav” (Herman Hese). Tu ljubav svakodnevno delim sa svojim ljubimcima.

Meka i Medina, moj najveći filmski dekor

Miljen Kljaković Kreka je radio i film o Muhamedu, a ta scenografija i danas postoji kao turistička atrakcija.

– To je jedan od onih velikih filmova koji je vizuelne efekte sveo na najmanju moguću meru, zahvaljujući snimatelju Vitoriju Storaru, trostrukom oskarovcu, i meni, koji slično razmišljam. To je najveći građen filmski dekor u mojoj karijeri, koji su mnogi poredili sa zlatnim vremenima Holivuda. Zaista impozantan set gradova Meke i Medine iz 6. i 7. veka. Za potrebe filma izgrađeno je 120.000 kvadratnih metara dekora.

Na istoj lokaciji podignuto je i nekoliko sela iz epohe, sagrađeno bezbroj enterijera, a između ostalog i hrišćanski manastir iz Bosre, koji je Muhamed kao dete sa svojim ujakom posetio dok su karavanom putovali kroz Siriju. Ceo taj kompleks danas služi kao turistička atrakcija koju posećuje veliki broj ljudi. Planirano je da se na tom mestu podignu i hoteli i drugi zanimljivi sadržaji.