Министар Вујовић међу амандманима

Посланици владајуће коалиције, пре свега напредњаци, успели су „пословничком смицалицом” да спрече расправу о амандманима на буџет за наредну годину. Зашто су то желели, нису објаснили, али су били страшно задовољни постигнутим. Задовољство је тешко разумети, будући да су опозиционарима дали у руке аргумент за тврдње да се гуше њихова права у парламенту, што је три дана била главна тема у више медија. Буџет је похвалио Фискални савет, у начелној расправи ни опозиција није изнела неке суштинске замерке, а остао је потпуно у другом плану. Расправа у појединостима, уз министра Душана Вујовића, који поштује све посланике, спремно и стручно одговара свима, била би кориснија за све, нарочито за напредњаке.

Кад би напредњаци, а с обзиром на однос снага све од њих зависи, сели и озбиљно и објективно анализирали седницу посвећену буџету и пратећим законима, схватили би да су, такорећи, све погрешно урадили – од обједињавања расправе о 31 закону, до подношења скоро 400 амандмана на законе о изменама закона о буџету за ову годину и о буџетском систему, са јасном намером да се не стигне до расправе о буџету за наредну годину. Било би им, на пример, врло корисно да се расправљало о неким од закона о којима се није чула ни једна једина реч, ни у начелној расправи, попут Закона о финансијској подршци са децом, на коме би могли и те како да скупљају политичке поене. А, сви су, власт и опозиција, ову седницу желели и покушали да искористе у предизборне сврхе.

У обједињеној начелној расправи, која, успут, није изум напредњака, то су преузели од претходне власти, што није никакво оправдање, говорило се углавном о буџету. Први пут од обнављања вишестраначја, дакле за 27 година, нисмо чули оцену да је „буџет списак лепих жеља”, што говори да тај закон уопште није лош. Главне замерке су се односиле на пензије и, пре свега, на „београдску гондолу”. О гондоли се толико причало да се могао стећи утисак како би сви проблеми били решени кад те ставке не би било у буџету, што, наравно, није тачно. Баш прича о гондоли указује на намеру да се расправа искористи у предизборне сврхе, баш као што су исту сврху имали и напредњачки амандмани. Напредњаци то нису чак ни крили јер су на замерке опозиције, између осталог, одговарали да имају право да говоре о резултатима њихове власти, на републичком и локалном нивоу.

Сви амандмани које су поднели на измене Закона о буџетском систему односили су се на члан којим се регулише финансирање надлежности покрајине и локалних самоуправа, где се каже да њихови приходи и примања могу бити и финансијска помоћ Европске уније. Свих 300 амандмана било је готово истоветног садржаја и образложења. У свим је писало да се „планирање, припрема, доношење, извршење буџета реализује тако да у највећој могућој мери унапреди”, а мењало се  само шта се унапређује, па смо имали „регионални развој”, „борба против корупције”, „здравство”... Све амандмане је влада одбацила са образложењем – „није примерен норми која се допуњује, нити предмету који уређује Закон о буџетском систему, с обзиром да се овај закон односи на системска и свеобухватна решења у области јавних финансија”.

Три дана напредњаци су се смењивали за скупштинском говорницом, неки говорили, неки читали, свако за свој крај, шта је урадила влада или локална самоуправа у којој су они власт. Свако добронамеран би им рекао да је то изгледало врло лоше, тешко да су и пасионирани гледаоци преноса скупштинских седница остали пред екраном. Министар Душан Вујовић, који је пре пар година у скупштинску салу ушао у десет ујутру, а из ње изашао следећег дана у осам ујутро, све време бранећи буџет – овај пут је „грабио” сваку прилику да одговори, када би неки опозиционар успео да нешто каже и пита министра. И одговарао је добро, стручно и са уважавањем, ниједног тренутка не скрећући у политичке воде. „Искакао” је из стручних објашњења једино када му је посланик који га је питао нешто добацивао док је одговарао, и то питањем: „Зашто ми добацујете, молим вас да се саслушамо, ја сам вас пажљиво слушао?” Човек просто не може да разуме да људи неће да се саслушају, што јесте тешко разумљиво, али је у нашем парламенту одомаћена пракса.

После три дана „напредњачког монолога”, они су свих тих 300 амандмана повукли да не би морали да гласају о њима јер, ем је смешно да се у закон унесе некакав савет влади, ем је гласање о толиком броју амандмана заморно, а најсмешније би било да гласају против нечега о чему су са толико ентузијазма три дана говорили. Није било никаквог објашњења за повлачење, а и шта би рекли? Поступили су онако како су се понашали током целе седнице – у стилу – „може ми се”. Треба ли рећи да је то стил бахатих, а бахатост је нешто што, пре или касније, стигне на наплату. Довољан је поглед у мрске им опозиционе клупе.

Посланици владајуће коалиције су потпуно у праву када кажу да сваки посланик, био власт или опозиција, има право да поднесе амандман. Ама, напредњацима би било много боље да амандмане подносе онда кад стварно желе да нешто у закону промене. Да одустану од „претње” коју је изрекао Александар Мартиновић да ће и убудуће исто овако да подносе амандмане. Ако не због поштовања институције, оно себе ради.