Ministar Vujović među amandmanima

Poslanici vladajuće koalicije, pre svega naprednjaci, uspeli su „poslovničkom smicalicom” da spreče raspravu o amandmanima na budžet za narednu godinu. Zašto su to želeli, nisu objasnili, ali su bili strašno zadovoljni postignutim. Zadovoljstvo je teško razumeti, budući da su opozicionarima dali u ruke argument za tvrdnje da se guše njihova prava u parlamentu, što je tri dana bila glavna tema u više medija. Budžet je pohvalio Fiskalni savet, u načelnoj raspravi ni opozicija nije iznela neke suštinske zamerke, a ostao je potpuno u drugom planu. Rasprava u pojedinostima, uz ministra Dušana Vujovića, koji poštuje sve poslanike, spremno i stručno odgovara svima, bila bi korisnija za sve, naročito za naprednjake.

Kad bi naprednjaci, a s obzirom na odnos snaga sve od njih zavisi, seli i ozbiljno i objektivno analizirali sednicu posvećenu budžetu i pratećim zakonima, shvatili bi da su, takoreći, sve pogrešno uradili – od objedinjavanja rasprave o 31 zakonu, do podnošenja skoro 400 amandmana na zakone o izmenama zakona o budžetu za ovu godinu i o budžetskom sistemu, sa jasnom namerom da se ne stigne do rasprave o budžetu za narednu godinu. Bilo bi im, na primer, vrlo korisno da se raspravljalo o nekim od zakona o kojima se nije čula ni jedna jedina reč, ni u načelnoj raspravi, poput Zakona o finansijskoj podršci sa decom, na kome bi mogli i te kako da skupljaju političke poene. A, svi su, vlast i opozicija, ovu sednicu želeli i pokušali da iskoriste u predizborne svrhe.

U objedinjenoj načelnoj raspravi, koja, usput, nije izum naprednjaka, to su preuzeli od prethodne vlasti, što nije nikakvo opravdanje, govorilo se uglavnom o budžetu. Prvi put od obnavljanja višestranačja, dakle za 27 godina, nismo čuli ocenu da je „budžet spisak lepih želja”, što govori da taj zakon uopšte nije loš. Glavne zamerke su se odnosile na penzije i, pre svega, na „beogradsku gondolu”. O gondoli se toliko pričalo da se mogao steći utisak kako bi svi problemi bili rešeni kad te stavke ne bi bilo u budžetu, što, naravno, nije tačno. Baš priča o gondoli ukazuje na nameru da se rasprava iskoristi u predizborne svrhe, baš kao što su istu svrhu imali i naprednjački amandmani. Naprednjaci to nisu čak ni krili jer su na zamerke opozicije, između ostalog, odgovarali da imaju pravo da govore o rezultatima njihove vlasti, na republičkom i lokalnom nivou.

Svi amandmani koje su podneli na izmene Zakona o budžetskom sistemu odnosili su se na član kojim se reguliše finansiranje nadležnosti pokrajine i lokalnih samouprava, gde se kaže da njihovi prihodi i primanja mogu biti i finansijska pomoć Evropske unije. Svih 300 amandmana bilo je gotovo istovetnog sadržaja i obrazloženja. U svim je pisalo da se „planiranje, priprema, donošenje, izvršenje budžeta realizuje tako da u najvećoj mogućoj meri unapredi”, a menjalo se  samo šta se unapređuje, pa smo imali „regionalni razvoj”, „borba protiv korupcije”, „zdravstvo”... Sve amandmane je vlada odbacila sa obrazloženjem – „nije primeren normi koja se dopunjuje, niti predmetu koji uređuje Zakon o budžetskom sistemu, s obzirom da se ovaj zakon odnosi na sistemska i sveobuhvatna rešenja u oblasti javnih finansija”.

Tri dana naprednjaci su se smenjivali za skupštinskom govornicom, neki govorili, neki čitali, svako za svoj kraj, šta je uradila vlada ili lokalna samouprava u kojoj su oni vlast. Svako dobronameran bi im rekao da je to izgledalo vrlo loše, teško da su i pasionirani gledaoci prenosa skupštinskih sednica ostali pred ekranom. Ministar Dušan Vujović, koji je pre par godina u skupštinsku salu ušao u deset ujutru, a iz nje izašao sledećeg dana u osam ujutro, sve vreme braneći budžet – ovaj put je „grabio” svaku priliku da odgovori, kada bi neki opozicionar uspeo da nešto kaže i pita ministra. I odgovarao je dobro, stručno i sa uvažavanjem, nijednog trenutka ne skrećući u političke vode. „Iskakao” je iz stručnih objašnjenja jedino kada mu je poslanik koji ga je pitao nešto dobacivao dok je odgovarao, i to pitanjem: „Zašto mi dobacujete, molim vas da se saslušamo, ja sam vas pažljivo slušao?” Čovek prosto ne može da razume da ljudi neće da se saslušaju, što jeste teško razumljivo, ali je u našem parlamentu odomaćena praksa.

Posle tri dana „naprednjačkog monologa”, oni su svih tih 300 amandmana povukli da ne bi morali da glasaju o njima jer, em je smešno da se u zakon unese nekakav savet vladi, em je glasanje o tolikom broju amandmana zamorno, a najsmešnije bi bilo da glasaju protiv nečega o čemu su sa toliko entuzijazma tri dana govorili. Nije bilo nikakvog objašnjenja za povlačenje, a i šta bi rekli? Postupili su onako kako su se ponašali tokom cele sednice – u stilu – „može mi se”. Treba li reći da je to stil bahatih, a bahatost je nešto što, pre ili kasnije, stigne na naplatu. Dovoljan je pogled u mrske im opozicione klupe.

Poslanici vladajuće koalicije su potpuno u pravu kada kažu da svaki poslanik, bio vlast ili opozicija, ima pravo da podnese amandman. Ama, naprednjacima bi bilo mnogo bolje da amandmane podnose onda kad stvarno žele da nešto u zakonu promene. Da odustanu od „pretnje” koju je izrekao Aleksandar Martinović da će i ubuduće isto ovako da podnose amandmane. Ako ne zbog poštovanja institucije, ono sebe radi.