Увек је поштеније не ћутати

Пре два дана у медијима је запажена и незванична вест да ће Аја Јунг бити у тиму људи са којима ће СНС изаћи на изборе у Београду. Она ову вест није ни потврдила, ни демантовала, а на питање да ли сматра да држава довољно подржава културу и шта би променила, нарочито у свету балета, уколико би била на некој значајној функцији, одговара:

– Има много тога што треба мењати. Међутим, мене још нико није позвао да нешто мењам. Зато нема потребе ни да правим, а ни да откривам планове и рецепте.

Какви су резултати постигнути „Караваном игре”?

„Караван игре” је био сложен подухват децентрализације, који је повезао 15 градова у Србији у којима недостају програми и едукација из области уметничке игре. Поред могућности да прикажемо бројне представе и гала вечери класичног репертоара, донели смо изложбе, филмове, отворене часове, радионице, предавања, сусрете са балетским уметницима, педагозима и кореографима... С друге стране завесе, наши професионални играчи и ученици балетских школа добили су прилику да наступају. Београдска примабалерина Ана Павловић одиграла је више представа у оквиру „Каравана игре”, него за целу сезону у Народном позоришту.

Кажете да вам није познато да је још неко направио сличан подухват обилазећи унутрашњост Србије?

Није, осим што се ту и тамо путовало за потребе приватних „тезги” једног директора балета, који опстаје упркос катастрофалним резултатима. У градовима које смо обишли деценијама није забележен ниједан озбиљан балетски наслов са репертоара националних ансамбала из Београда или Новог Сада. Поставља се питање чиме се ти ансамбли баве, ако не играњем. Зашто се финансирају њихове продукције, ако не постоји могућност да их погледа публика по Србији? Потпуни изостанак уметничке игре учинио је да су неке генерације заувек пропустиле могућност да се сретну са овом уметничком формом. Неко је за то крив.

По чему је другачији 15. БФИ, који ћемо моћи да гледамо од 15. марта до 4. априла наредне године?

По храбрости. Фестивал броји 15 трупа које стижу из 14 земаља. Нове радове приказаће Димитрис Папајоану, Кристијан Ингимарсон, Ина Кристел Јохансен, Ју Стромгрен, Рој Асаф... Стиже и нова звезда британске сцене, млади Акаш Одедра, гледаћемо и дела неких нама непознатих кореографа... Обећавамо најбољи фестивал игре до сада.

У региону је одјекнуло гостовање Михаила Баришњикова, али је била присутна тензија око средстава за суфинансирање која добијате на конкурсу Министарства културе. Памти се и ваша изјава: „Нећу да ћутим”. Да ли сте добили тражена средства и у којем износу?

Баришњиков је ове године други пут дошао у Србију у организацији БФИ. У Новом Саду је гостовао 2009. године. Већ 2019. спремамо занимљива изненађења у сарадњи са његовим позориштем из Њујорка. Баришњиков не би дошао на просечан фестивал, па је његов долазак потврда добре селекције и професионалне организације. Добили смо средства од Министарства културе у више рата и у нешто мањем износу од договореног. Међутим, средства су стигла и манифестација је успешно завршена. То је добро за фестивал, онолико колико је добро за Београд и Србију. Увек је поштеније не ћутати, односно говорити истину директно и отворено. Мене су тако учили код куће.

Многи сматрају да ваш фестивал кошта много зато што траје готово три недеље?

Износ за који аплицирамо Министарству културе није се мењао протеклих пет година, а фестивал је увек обимнији и бољи. То значи да имамо спонзоре и да продајемо карте како бисмо надокнадили разлику. Пошто знам да има оних којима смета пре свега фестивал, па онда и подршка која му се даје (без обзира на износ), можда је добро да их обавестимо да су средства која пристигну од локалних институција углавном намењена изнајмљивању позоришних сала, додатне расвете и озвучења, ангажовању радне снаге и техничара, хотелском смештају... Дакле, новац остаје у Србији. Такође је добро да знају да подршка локалних институција чини тек петину средстава потребних за реализацију манифестације.

У граду Милорада Мишковића важније су свадбе

– У Србији су негде локалне самоуправе наклоњене култури и њеним садржајима, а негде не. У граду у коме се родио један од најважнијих играча са југословенских простора, чувени Милорад Мишковић, градски функционери нису стигли да посете ниједан програм „Каравана игре”. Рекли су нам да смо „баш потрефили викенд када су се дешавале две важне свадбе”.

Имамо генерације које не знају да говоре и пишу

– Ако данас почнемо да се бавимо младима, можда ћемо за десетак година имати боље и креативније друштво. Можда ћемо успети да се радујемо успеху појединца, да разликујемо добро од лошег. Имамо генерације које не знају да говоре и пишу, које никада нису слушале класичну музику, ушле у музеј или галерију, прочитале Андрића, гледале балет или оперу... Нема горег за једну породицу од некултуре и бахатости сопствене деце.