Uvek je poštenije ne ćutati

Pre dva dana u medijima je zapažena i nezvanična vest da će Aja Jung biti u timu ljudi sa kojima će SNS izaći na izbore u Beogradu. Ona ovu vest nije ni potvrdila, ni demantovala, a na pitanje da li smatra da država dovoljno podržava kulturu i šta bi promenila, naročito u svetu baleta, ukoliko bi bila na nekoj značajnoj funkciji, odgovara:

– Ima mnogo toga što treba menjati. Međutim, mene još niko nije pozvao da nešto menjam. Zato nema potrebe ni da pravim, a ni da otkrivam planove i recepte.

Kakvi su rezultati postignuti „Karavanom igre”?

„Karavan igre” je bio složen poduhvat decentralizacije, koji je povezao 15 gradova u Srbiji u kojima nedostaju programi i edukacija iz oblasti umetničke igre. Pored mogućnosti da prikažemo brojne predstave i gala večeri klasičnog repertoara, doneli smo izložbe, filmove, otvorene časove, radionice, predavanja, susrete sa baletskim umetnicima, pedagozima i koreografima... S druge strane zavese, naši profesionalni igrači i učenici baletskih škola dobili su priliku da nastupaju. Beogradska primabalerina Ana Pavlović odigrala je više predstava u okviru „Karavana igre”, nego za celu sezonu u Narodnom pozorištu.

Kažete da vam nije poznato da je još neko napravio sličan poduhvat obilazeći unutrašnjost Srbije?

Nije, osim što se tu i tamo putovalo za potrebe privatnih „tezgi” jednog direktora baleta, koji opstaje uprkos katastrofalnim rezultatima. U gradovima koje smo obišli decenijama nije zabeležen nijedan ozbiljan baletski naslov sa repertoara nacionalnih ansambala iz Beograda ili Novog Sada. Postavlja se pitanje čime se ti ansambli bave, ako ne igranjem. Zašto se finansiraju njihove produkcije, ako ne postoji mogućnost da ih pogleda publika po Srbiji? Potpuni izostanak umetničke igre učinio je da su neke generacije zauvek propustile mogućnost da se sretnu sa ovom umetničkom formom. Neko je za to kriv.

Po čemu je drugačiji 15. BFI, koji ćemo moći da gledamo od 15. marta do 4. aprila naredne godine?

Po hrabrosti. Festival broji 15 trupa koje stižu iz 14 zemalja. Nove radove prikazaće Dimitris Papajoanu, Kristijan Ingimarson, Ina Kristel Johansen, Ju Stromgren, Roj Asaf... Stiže i nova zvezda britanske scene, mladi Akaš Odedra, gledaćemo i dela nekih nama nepoznatih koreografa... Obećavamo najbolji festival igre do sada.

U regionu je odjeknulo gostovanje Mihaila Barišnjikova, ali je bila prisutna tenzija oko sredstava za sufinansiranje koja dobijate na konkursu Ministarstva kulture. Pamti se i vaša izjava: „Neću da ćutim”. Da li ste dobili tražena sredstva i u kojem iznosu?

Barišnjikov je ove godine drugi put došao u Srbiju u organizaciji BFI. U Novom Sadu je gostovao 2009. godine. Već 2019. spremamo zanimljiva iznenađenja u saradnji sa njegovim pozorištem iz Njujorka. Barišnjikov ne bi došao na prosečan festival, pa je njegov dolazak potvrda dobre selekcije i profesionalne organizacije. Dobili smo sredstva od Ministarstva kulture u više rata i u nešto manjem iznosu od dogovorenog. Međutim, sredstva su stigla i manifestacija je uspešno završena. To je dobro za festival, onoliko koliko je dobro za Beograd i Srbiju. Uvek je poštenije ne ćutati, odnosno govoriti istinu direktno i otvoreno. Mene su tako učili kod kuće.

Mnogi smatraju da vaš festival košta mnogo zato što traje gotovo tri nedelje?

Iznos za koji apliciramo Ministarstvu kulture nije se menjao proteklih pet godina, a festival je uvek obimniji i bolji. To znači da imamo sponzore i da prodajemo karte kako bismo nadoknadili razliku. Pošto znam da ima onih kojima smeta pre svega festival, pa onda i podrška koja mu se daje (bez obzira na iznos), možda je dobro da ih obavestimo da su sredstva koja pristignu od lokalnih institucija uglavnom namenjena iznajmljivanju pozorišnih sala, dodatne rasvete i ozvučenja, angažovanju radne snage i tehničara, hotelskom smeštaju... Dakle, novac ostaje u Srbiji. Takođe je dobro da znaju da podrška lokalnih institucija čini tek petinu sredstava potrebnih za realizaciju manifestacije.

U gradu Milorada Miškovića važnije su svadbe

– U Srbiji su negde lokalne samouprave naklonjene kulturi i njenim sadržajima, a negde ne. U gradu u kome se rodio jedan od najvažnijih igrača sa jugoslovenskih prostora, čuveni Milorad Mišković, gradski funkcioneri nisu stigli da posete nijedan program „Karavana igre”. Rekli su nam da smo „baš potrefili vikend kada su se dešavale dve važne svadbe”.

Imamo generacije koje ne znaju da govore i pišu

– Ako danas počnemo da se bavimo mladima, možda ćemo za desetak godina imati bolje i kreativnije društvo. Možda ćemo uspeti da se radujemo uspehu pojedinca, da razlikujemo dobro od lošeg. Imamo generacije koje ne znaju da govore i pišu, koje nikada nisu slušale klasičnu muziku, ušle u muzej ili galeriju, pročitale Andrića, gledale balet ili operu... Nema goreg za jednu porodicu od nekulture i bahatosti sopstvene dece.