Нежни пут у живот

– Гу­би­так „оке­ан­ског” осе­ћа­ња леб­де­ња у то­плој, за­мра­че­ној и ти­хој сре­ди­ни ро­ђе­њем ства­ра страх код бе­бе. Да би се он пре­ва­зи­шао, нео­п­ход­но је на­ста­ви­ти фи­зич­ки до­дир са мај­ком – дра­го­це­ни „ко­жа на ко­жу” кон­такт. Он је ра­ни­је био уоби­ча­јен са­мо код по­ро­ђа­ја у ку­ћи. Са­да се, кад год је мо­гу­ће, оства­ру­је и у по­ро­ди­ли­шти­ма. То­пло­та мај­чи­ног те­ла, до­дир ње­них ру­ку, глас мај­ке ко­ји пре­по­зна­је, ри­там от­ку­ца­ја мај­чи­ног ср­ца, вра­ћа­ју но­во­ро­ђен­че­ту без­бри­жност у ко­јој се раз­ви­ја­ло у ма­те­ри­ци. Кон­так­том „ко­жа на ка­жу” оно схва­та да је мај­ка ту. А мај­ка је за но­во­ро­ђен­че цео свет – на­гла­ша­ва др Ђур­ђи­ца Ће­ћез. 

Гр­че­вит плач и бо­лан из­раз ли­ца по­твр­ђу­ју да до­ла­зак на свет за бе­бе ни­је ни­ма­ло при­ја­тан. По ро­ђе­њу, бе­ба се хва­та за но­ге, ис­те­же, бри­ше, пре­гле­да, ме­ри, ку­па, умо­та­ва и са ред­ним бро­јем од­но­си у бокс. У ве­ћи­ни на­ших по­ро­ди­ли­шта мај­ку ће сре­сти на­кон ви­ше са­ти, а не по­сто­ји ни­је­дан раз­лог да се но­во­ро­ђен­че уда­љи од по­ро­ди­ље по­сле при­род­ног по­ро­ђа­ја без ком­пли­ка­ци­ја. 

При­хва­та­њем тог са­зна­ња у на­уч­ној јав­но­сти, још у про­шлом ве­ку, ја­ви­ли су се по­кре­ти ле­ка­ра и аку­шер­ске шко­ле са же­љом да ро­ђе­ње „вра­те при­ро­ди”. Оту­да се и да­нас ши­ром све­та за­сту­па „бла­ги по­род” са што ма­ње упли­та­ња у сам по­ро­ђај. 

У ни­зу та­квих при­ме­ра на­ме­ће се „не­жни пут у жи­вот” фран­цу­ског аку­ше­ра Фре­де­ри­ка Ле­бо­је­ра, осо­бе­на ме­то­да ко­ја мај­ци омо­гу­ћа­ва да се по­ра­ђа у при­јат­ној ат­мос­фе­ри као код ку­ће. Про­сто­ри­ја у ко­јој се труд­ни­ца по­ра­ђа ви­ше ли­чи на обич­ну со­бу не­го на по­ро­ђај­ни бокс. Че­ка се спон­та­ни по­че­так тру­до­ва, а труд­ни­ца не мо­ра да ле­жи. Кад се бе­ба ро­ди, спу­шта се мај­ци на сто­мак. Пуп­ча­на врп­ца се не пре­се­ца од­мах, већ кад пре­ста­не да пул­си­ра. Са­мо­стал­ним по­кре­ти­ма но­во­ро­ђен­че по­ла­ко до­ла­зи до мај­чи­них гру­ди и по­чи­ње да си­са. 

– Бе­бе ро­ђе­не на овај на­чин крат­ко пла­чу. Чим плач пре­ста­не вра­ћа­ју се у во­ду, на пр­во ку­па­ње ко­је тра­је ко­ли­ко но­во­ро­ђен­че­ту при­ја. Прак­са је по­ка­за­ла да „Ле­бо­је­ро­ве бе­бе” по­чи­њу да се осме­ху­ју већ не­ко­ли­ко са­ти по ро­ђе­њу. Ду­го­роч­ним пра­ће­њем де­це ро­ђе­не на овај на­чин утвр­ђе­но ја да има­ју ве­ћи ко­е­фи­ци­јент ин­те­ли­ген­ци­је, бо­љи иму­но­ло­шки си­стем, го­то­во не обо­ле­ва­ју од пси­хо­со­мат­ских бо­ле­сти, емо­тив­но су ста­бил­ни­је, со­ци­јал­но адап­ти­бил­ни­је упра­во за­то што ни­су ра­но одво­је­не од мај­ке, што је од­мах по ро­ђе­њу оства­рен кон­такт „ко­жа на ко­жу”. Ти­ме је по­твр­ђе­но Ле­бо­је­ро­во уве­ре­ње да емо­ци­о­нал­ни усло­ви при­ли­ком ро­ђе­ња има­ју да­ле­ко­се­жне по­сле­ди­це ка­ко у по­зи­тив­ном та­ко и у не­га­тив­ном сми­слу – пре­до­ча­ва др Ће­ћез. 

Уме­сто хлад­них по­ро­ђај­них бок­со­ва да­нас се у по­ро­ди­ли­шти­ма пра­ви „кућ­на ат­мос­фе­ра”. Же­на­ма се омо­гу­ћа­ва да се по­ра­ђа­ју и у дру­гим по­ло­жа­ји­ма, сем ле­же­ћег, вра­ћа­ју се сто­ли­це за по­ра­ђа­ње. Раз­ви­ја­ју се про­гра­ми пси­хо­фи­зич­ких при­пре­ма, где се бу­ду­ће мај­ке упо­зна­ју са чи­ном ра­ђа­ња, уче ве­жбе ди­са­ња ко­ји­ма се опу­шта­ју ми­ши­ћи и сма­њу­је бол. 

– Да би ам­би­јент у сва­ком по­ро­ди­ли­шту био по ме­ри де­те­та и мај­ке тре­ба да по­сто­је ја­сне смер­ни­це на на­ци­о­нал­ном ни­воу, сво­је­вр­сна стра­те­ги­ја за до­је­ње и нео­д­ва­ја­ње но­во­ро­ђен­че­та од по­ро­ди­ље. Шко­ла ро­ди­тељ­ства за труд­ни­це би ва­ља­ло да бу­де оба­ве­зна, као од­ла­зак на ул­тра­звук. По­треб­на је и кон­ти­ну­и­ра­на ре­е­ду­ка­ци­ја ме­ди­цин­ског осо­бља, али и стро­га кон­тро­ла да би прак­са би­ла ујед­на­че­на у по­ро­ди­ли­шти­ма, па­тро­на­жи, на свим ни­во­и­ма здрав­стве­не за­шти­те – за­кљу­чу­је Да­ни­је­ла Вељ­ко­вић.