Nežni put u život

– Gu­bi­tak „oke­an­skog” ose­ća­nja leb­de­nja u to­ploj, za­mra­če­noj i ti­hoj sre­di­ni ro­đe­njem stva­ra strah kod be­be. Da bi se on pre­va­zi­šao, neo­p­hod­no je na­sta­vi­ti fi­zič­ki do­dir sa maj­kom – dra­go­ce­ni „ko­ža na ko­žu” kon­takt. On je ra­ni­je bio uobi­ča­jen sa­mo kod po­ro­đa­ja u ku­ći. Sa­da se, kad god je mo­gu­će, ostva­ru­je i u po­ro­di­li­šti­ma. To­plo­ta maj­či­nog te­la, do­dir nje­nih ru­ku, glas maj­ke ko­ji pre­po­zna­je, ri­tam ot­ku­ca­ja maj­či­nog sr­ca, vra­ća­ju no­vo­ro­đen­če­tu bez­bri­žnost u ko­joj se raz­vi­ja­lo u ma­te­ri­ci. Kon­tak­tom „ko­ža na ka­žu” ono shva­ta da je maj­ka tu. A maj­ka je za no­vo­ro­đen­če ceo svet – na­gla­ša­va dr Đur­đi­ca Će­ćez. 

Gr­če­vit plač i bo­lan iz­raz li­ca po­tvr­đu­ju da do­la­zak na svet za be­be ni­je ni­ma­lo pri­ja­tan. Po ro­đe­nju, be­ba se hva­ta za no­ge, is­te­že, bri­še, pre­gle­da, me­ri, ku­pa, umo­ta­va i sa red­nim bro­jem od­no­si u boks. U ve­ći­ni na­ših po­ro­di­li­šta maj­ku će sre­sti na­kon vi­še sa­ti, a ne po­sto­ji ni­je­dan raz­log da se no­vo­ro­đen­če uda­lji od po­ro­di­lje po­sle pri­rod­nog po­ro­đa­ja bez kom­pli­ka­ci­ja. 

Pri­hva­ta­njem tog sa­zna­nja u na­uč­noj jav­no­sti, još u pro­šlom ve­ku, ja­vi­li su se po­kre­ti le­ka­ra i aku­šer­ske ško­le sa že­ljom da ro­đe­nje „vra­te pri­ro­di”. Otu­da se i da­nas ši­rom sve­ta za­stu­pa „bla­gi po­rod” sa što ma­nje upli­ta­nja u sam po­ro­đaj. 

U ni­zu ta­kvih pri­me­ra na­me­će se „ne­žni put u ži­vot” fran­cu­skog aku­še­ra Fre­de­ri­ka Le­bo­je­ra, oso­be­na me­to­da ko­ja maj­ci omo­gu­ća­va da se po­ra­đa u pri­jat­noj at­mos­fe­ri kao kod ku­će. Pro­sto­ri­ja u ko­joj se trud­ni­ca po­ra­đa vi­še li­či na obič­nu so­bu ne­go na po­ro­đaj­ni boks. Če­ka se spon­ta­ni po­če­tak tru­do­va, a trud­ni­ca ne mo­ra da le­ži. Kad se be­ba ro­di, spu­šta se maj­ci na sto­mak. Pup­ča­na vrp­ca se ne pre­se­ca od­mah, već kad pre­sta­ne da pul­si­ra. Sa­mo­stal­nim po­kre­ti­ma no­vo­ro­đen­če po­la­ko do­la­zi do maj­či­nih gru­di i po­či­nje da si­sa. 

– Be­be ro­đe­ne na ovaj na­čin krat­ko pla­ču. Čim plač pre­sta­ne vra­ća­ju se u vo­du, na pr­vo ku­pa­nje ko­je tra­je ko­li­ko no­vo­ro­đen­če­tu pri­ja. Prak­sa je po­ka­za­la da „Le­bo­je­ro­ve be­be” po­či­nju da se osme­hu­ju već ne­ko­li­ko sa­ti po ro­đe­nju. Du­go­roč­nim pra­će­njem de­ce ro­đe­ne na ovaj na­čin utvr­đe­no ja da ima­ju ve­ći ko­e­fi­ci­jent in­te­li­gen­ci­je, bo­lji imu­no­lo­ški si­stem, go­to­vo ne obo­le­va­ju od psi­ho­so­mat­skih bo­le­sti, emo­tiv­no su sta­bil­ni­je, so­ci­jal­no adap­ti­bil­ni­je upra­vo za­to što ni­su ra­no odvo­je­ne od maj­ke, što je od­mah po ro­đe­nju ostva­ren kon­takt „ko­ža na ko­žu”. Ti­me je po­tvr­đe­no Le­bo­je­ro­vo uve­re­nje da emo­ci­o­nal­ni uslo­vi pri­li­kom ro­đe­nja ima­ju da­le­ko­se­žne po­sle­di­ce ka­ko u po­zi­tiv­nom ta­ko i u ne­ga­tiv­nom smi­slu – pre­do­ča­va dr Će­ćez. 

Ume­sto hlad­nih po­ro­đaj­nih bok­so­va da­nas se u po­ro­di­li­šti­ma pra­vi „kuć­na at­mos­fe­ra”. Že­na­ma se omo­gu­ća­va da se po­ra­đa­ju i u dru­gim po­lo­ža­ji­ma, sem le­že­ćeg, vra­ća­ju se sto­li­ce za po­ra­đa­nje. Raz­vi­ja­ju se pro­gra­mi psi­ho­fi­zič­kih pri­pre­ma, gde se bu­du­će maj­ke upo­zna­ju sa či­nom ra­đa­nja, uče ve­žbe di­sa­nja ko­ji­ma se opu­šta­ju mi­ši­ći i sma­nju­je bol. 

– Da bi am­bi­jent u sva­kom po­ro­di­li­štu bio po me­ri de­te­ta i maj­ke tre­ba da po­sto­je ja­sne smer­ni­ce na na­ci­o­nal­nom ni­vou, svo­je­vr­sna stra­te­gi­ja za do­je­nje i neo­d­va­ja­nje no­vo­ro­đen­če­ta od po­ro­di­lje. Ško­la ro­di­telj­stva za trud­ni­ce bi va­lja­lo da bu­de oba­ve­zna, kao od­la­zak na ul­tra­zvuk. Po­treb­na je i kon­ti­nu­i­ra­na re­e­du­ka­ci­ja me­di­cin­skog oso­blja, ali i stro­ga kon­tro­la da bi prak­sa bi­la ujed­na­če­na u po­ro­di­li­šti­ma, pa­tro­na­ži, na svim ni­vo­i­ma zdrav­stve­ne za­šti­te – za­klju­ču­je Da­ni­je­la Velj­ko­vić.