Није лако живети на граници

До „раздруживања” с бившим југословенским републикама имала их је 25, а у том статусу сада их је 54, под условом да укупном броју прикључимо и оне на административној линији са КиМ. Да ли то значи да и нове пограничне општине, кад је о неразвијености и демографском пражњењу реч, чека слична судбина? То је сада тешко рећи, поготово ако као важно мерило користимо кретање броја становника у граничним општинама са западне стране: у многа насеља у овом делу земље пристигле су избеглице из БиХ и Хрватске и тако је амортизован велики демографски минус. Али и у овим локалним заједницама пад броја становника од 1991. до 2011. године већи је од републичког просека. Наиме, за поменуте две пописне деценије Србија (без КиМ) бележи осам одсто становника мање, а у „новим” пограничним општинама на западу и југу Србије демографски минус је већи од просека – око 13 одсто, док је у „старим” пограничним општинама на истоку још већи – у просеку чак око 25 одсто. Исто тако, стопа незапослености у већини ових општина је изнад просека, а сличан резултат даје и поређење износа зарада. До већине пограничних општина воде и лоши путеви, што инвеститоре дестимулише да улажу у такве средине.

Међутим, и друге републике бивше Југославије, поред „старих”, од деведесетих имају и нове пограничне општине. Босна и Херцеговина заправо није ни имала пограничне општине док се није раздружила, а сад их има 38. Хрватска је такође веома повећала број својих пограничних градова – нове су граничне линије са Црном Гором, Словенијом, Србијом и БиХ. И Црна Гора је веома увећала број својих пограничних општина, јер сад то није само граница са Албанијом, док је Република Македонија добила границу на северу, па сада има 33 пограничне општине, од којих је осам нових.

Марка В. Милошевића из Географског института „Јован Цвијић” САНУ питамо какав је карактер свих ових, и нових и старих, балканских граница, а он каже да се све границе, условно, могу према функцији поделити на баријерне, филтрирајуће, контактне и интеграционе. Баријерне су када су геополитички циљеви граничних држава супротстављени. Изразит пример таквих граница забележен је у време Информбироа, кад су линије раздвајања између Југославије, с једне, и Бугарске, Румуније и Мађарске, с друге стране, биле под строгим безбедносним режимом, што је чак допринело да се простор између наше и поменутих земаља демографски вештачки празни, мада су током историје томе допринели и други фактори (нпр. са Бугарском, претходни ратни сукоби, рељеф...). До омекшавања ових граница долази после распада источног блока, када баријерне границе, под утицајем евроинтеграција, постају контактне, па и интеграционе.

Милошевић помиње донекле друкчији след догађаја кад је о граници између Србије и Црне Горе реч. То је најновија међудржавна граница на овом простору (од 2006), која од интегративне и контактне постепено прелази у полупропусну.

– Граница Србије са БиХ има елементе контактне, с перспективом да постане интегративна, због заједничких интереса истог народа – каже овај истраживач, подсећајући да је народ под историјским околностима подељен границом и да је његова природна тежња да смањи њене негативне ефекте.

Најзад, и административна линија раздвајања са Косовом и Метохијом је баријерна тамо где она представља и етничку границу, и то поготово на секторима општина Куршумлија и Медвеђа. Безбедносни режим је на том простору најугроженији, уз честе упаде Албанаца. Административна линија раздвајања са Косовом карактеристична је по наглашеној демографској асиметрији, уз велики притисак албанског живља на простор с друге стране. Од 1999. до 2001. године у појасу од пет километара од административне линије раздвајања формирана је демилитаризована копнена зона безбедности, што је довело до формирања безбедносног вакуума и исељавања становништва (нека села су и угашена).

– Историјски гледано, границе су на овим просторима најчешће биле баријерне, што је последица разних ратних сукоба и политичких заоштравања, и често су биле под одређеним безбедносним режимом који је подразумевао ограничено кретање људи, робе итд. Све је то негативно утицало на развој пограничних простора, који су означавани као пограничне регије. Тек падом Берлинског зида почиње процес трансформације баријерних граница у контактне и интегративне, што је део укупних процеса евроинтеграција – закључује Милошевић и подсећа да „такви процеси на овим просторима ретко бивају једносмерни, па се стално суочавамо и са супротним тенденцијама, које воде ка филтрирајућим и баријерним границама”.

Какве су онда перспективе живота у пограничним општинама? Кад једног дана „сви будемо ЕУ”, можда то и неће бити тако важно питање.