ММФ одлази, сви задовољни

Када је наша земља пре три године договорила аранжман, мањак у државној каси био је међу највећима у Европи (6,6 одсто), а ове године буџет ће бити у суфициту. У то време, није било економисте у Србији који је очекивао овако добре резултате, јер је аранжман предвиђао тешке мере: смањење плата и пензија, отпуштања запослених у јавном сектору и поскупљење струје.

Међутим, српска јавност није одмах сазнала шта су, у њихово име, креатори економске политике у Вашингтону договорили. На конференцији за новинаре, одржаној 21. новембра 2014. у влади, саопштена је добра вест (да је аранжман договорен), али када је дошао ред за новинарска питања, објашњено је да „због обавеза које мисија има” говорници могу да одговоре само на унапред достављена питања. Присутни новинари одмах су реаговали и гласно негодовали, инсистирајући на одговору – колико људи у јавном сектору ће остати без посла. У прес сали одједном се подигла толика ларма, да су новинарски диктафони снимили како је гувернерка Јоргованка Табаковић у једном тренутку питала тадашњу шефицу мисије Зузану Мургасову,: „Zuzana, are you afraid?” („Бојиш ли се, Зузана?”).

Детаљи договора испливавали су касније и то углавном у меморандумима које је, после сваке одобрене ревизије ММФ јавно објављивао на свом сајту. У једном од њих, објављеном у зиму 2015. године сазнали смо да ће струја поскупети 2015. и 2016, а уколико буде неопходно додатно тарифно прилагођавање уследиће и 2017. године. Тако је и било. Током три године трајања аранжмана струја је три пута поскупела.

Оно што је добро је да се смањење броја запослених за 75.000 (колико је на почетку договорено) испоставило као амбициозно. До сада је из јавног сектора отишло три пута мање људи него што је то првобитно фонд од нас тражио.

Овдашња економска јавност готово је неподељена када је о резултатима овог аранжмана реч. Тако се врло често истиче да су највећи успеси постигнути када је реч о фискалној политици, али да је најмање урађено на реформи јавних предузећа.

Џејмс Руф, шеф мисије ММФ-а, истакао је недавно у интервјуу за „Политику”, да је преокрет који је Србија направила у јавним финансијама „импресиван”.

Оно што се, сада најчешће поставља као питање је зашто добри макроекономски резултати нису праћени и растом животног стандарда и када ће грађани корист од реформи осетити у сопственом новчанику. Покушавајући да илуструје јаз између добрих макроекономских резултата и реалног живота на неформалном састанку са представницима фонда једна од присутних новинарки питала је: „Говоримо ли ми уопште о истој земљи”.

Незванично, представници ММФ-а врло често су одговарали како нису обожаваоци ове власти, већ њихових резултата. Приликом тих сусрета, нису крили да су фасцинирани тадашњим премијером Александром Вучићем, баш као што ни претходна постава ММФ-а није могла да сакрије да им Мирко Цветковић није био по вољи. Они који добро познају ММФ за то имају и једноставно објашњење. Оно што Вучић обећа ММФ-у, то и уради. Цветковић је њихове захтеве морао прво да прибележи, затим да пита Бориса Тадића, како би бивши председник обезбедио подршку коалиционих партнера да се договорено и спроведе. Какав је био епилог такве сарадње видели смо у зиму 2012. године када се мисија спаковала и првим авионом одлетела за Вашингтон.

Ипак, и током овог аранжмана није баш све ишло глатко. Пре годину дана приликом разговора о буџету за 2017. годину биле су најављене веће повишице плата и пензија. На састанку са мисијом на томе је нарочито инсистирао тадашњи премијер Вучић.

„Ако је тако, ми онда идемо”, поручио је Руф са друге стане стола.

Преговори ипак нису били прекинути.