Последња игранка „К’о некад у осам”

Када је Предраг Гроздановић, машински инжењер и инструктор у плесној школи „Златне педесете”, почетком октобра дошао на идеју да у Културном центру „Рекс” организује игранку под називом „К’о некад у осам” није ни слутио да ће више од 200 људи доћи у овај култни београдски клуб.

Обучени у складу са модом педесетих, шездесетих и седамдесетих година прошлог века, Београђани свих годишта стигли су у „Рекс” како би евоцирали успомене из младости или бар слушали музику уз коју су плесали њихови родитељи.

Игранку је отворила култна песма Ђорђа Марјановића „Звиждук у осам”, а за њом су се ређали хитови „Црних бисера”, „Силуета”, „Џентлмена”, „Црвених кораља”, „Индекса”, „Битлса”, „Ролингстонса” и чувеног Милета Лојпура. Гласине су се брзо прошириле међу љубитељима доброг провода и за следећу игранку већ се тражила „карта више”.

А вечерас се у „Рексу” одржава последња игранка, јер се овај простор због реституције враћа старим власницима. Али, Предраг Гроздановић гаји оптимизам када је у питању будућност игранки у престоници.

– Особе жељне плеса и доброг звука не могу да нађу простор за игру јер се ноћни провод у Београду своди на кафане, сплавове и понеко плесно вече. У жељи да на београдску сцену вратимо музику шездесетих и седамдесетих година и атмосферу чувених игранки које су се одржавале на Калемегдану, „Машинцу” и у Лазарцу, одлучили смо да у сарадњи са „Клубом 50+” општине Стари град и Културним центром „Рекс” организујемо игранке. На њима се свира иста она музика уз коју је Београд плесао пре пола века и свака игранка је времеплов у период када је све било лепо и безбрижно – прича Гроздановић, који је задужен за пуштање музичких хитова тог времена.

У нашем граду се с времена на време одржавају плесне вечери, али он каже да се намерно инсистира на имену игранке, јер су оне представљале социјални феномен. На њих су долазили и људи који нису знали да играју да би се дружили, упознавали и слушали најпопуларније певаче и бендове уживо. О чувеним београдским игранкама снимане су серије, захваљујући којима смо научили да је учење твиста и рокенрола на Калемегдану представљало саставни део одрастања Банета Бумбара и јунака серије „Грлом у јагоде”.

Почетком седамдесетих година у Београду су почеле да се отварају прве дискотеке које су осамдесетих и деведесетих биле синоним за ноћни провод, а нови миленијум донео је електронску музику уз коју се скакуће до изнемоглости, а није потребан плесни партнер.

– У већини клубова и кафана данас свако игра сам за себе, али ми често пуштамо сентиш и блуз како би људи плесали загрљени. Мене је интригирало због чега млади сјајно реагују на песме Драгана Стојнића, Ђорђа Марјановића и Наде Кнежевић, а онда сам у разговору са њима схватио да је то била музика коју су слушали њихови родитељи који су се упознали и заволели на игранкама – закључује Предраг Гроздановић.