И да се поново родим, била бих глумица

У Дворани Културног центра Београда отворена је изложба и представљена монографија о Милени Дравић, а то је била прилика да дива југословенске и српске кинематографије подели са посетиоцима своје успомене и многобројне анегдоте из богате каријере.

Громогласан дуги аплауз проломио се синоћ Двораном КЦБ-а баш као пре седам дана у Звездара театру, када је Милени Дравић уручено највеће глумачко признање „Добричин прстен” за животно дело.

И синоћ су о њеном изузетно богатом и разноврсном опусу, представљеном кроз 71 фотографију у избору Стефана Арсенијевића и Маје Медић и монографију ауторке Татјане Њежић, говорили и глумица Јелисавета Сека Саблић и дугогодишњи директор Кинотеке Радослав Зеленовић, али је ипак сцена вечерас била препуштена великој Милени.

Од тога како је „случајно” добила прву улогу у филму „Врата остају отворена” Франтишека Чапа (1959), преко поново „случајног сусрета” са Сојом Јовановић, награде Канског филмског фестивала за улогу Каће у филму „Посебан третман” Горана Паскаљевића (1980), бацања пилула за мигрену на новинарку у Кану, до сцена са Ричардом Бартоном и уплашеног Бреда Пита коме је играла мајку, низале су се приче које је Дравић синоћ делила са својим пријатељима, колегама, поштоваоцима, публиком, више пута их насмејавши неодољивим шармом и хумором.

Током 60 година каријере одиграла је 160 улога на филму и телевизији што Зеленовић сматра „кинотеком за себе”, због чега је Милену вечерас назвао „националним културним добром”.

За Саблић је од почетка била и остала звезда, док је Њежић приметила да њена биографија представља „огледало времена, мастерклас како се живи живот, носи свој дар, увек на бранику највиших вредности, увек достојанствено”.

Дравић подсећа да је радила на великом простору – од Триглава до Ђевђелије, да је остала најмлађи добитник пулске Златне арене за улогу у филму „Прекобројна”, са којом је стекла сигурност да жели да се бави филмом.

Са четири године је почела да се бави уметношћу, прво Шпанским играма, затим балетом, а потом и филмом, каже да је „падала у несвест” када би видела Ђузу (Стојиљковића), Оливеру (Марковић), Љубинку (Бобић), а онда је и заиграла са њима и сматра да је била предодређена да се бави филмом те да се поново роди, поново би била глумица.

Зеленовић се присетио учешћа Милене Дравић и Драгана Николића на протестима деведесетих година и да му је скретана пажња да не би било добро да јој у име Фестивала европског филма Палић 2000. године додели награду „Александар Лифка”, али је то учинио као њихов заједнички отпор који је Милени увек био својствен.

Дравић је испричала када је након што је добила улогу у филму „Сутјеска” отишла са екипом филма „Мистерије организма” Душана Макавејева у Кан, сусрела се са Џеком Николсоном, Џоном Леноном и Јоко Оно и у једном тренутку, до ње, избезумљене због друштва у коме се нашла, долази питање америчке новинарке „Да ли ви Југословенке знате за контрацепцију?”.

„Ја сам се тих дана мучила са мигреном и вадим те пилуле, гађам је њима. Сви листови су писали о томе, а руска „Литература газета” је написала да сам се непримерено понашала. Враћам се из Кана и Никола Поповић, директор филма, ми каже да нећу моћи да играм у „Сутјесци”. Годину дана је прошло, Драган и ја смо отишли на море и лежим ти ја на плажи, видим неке црне изгланцане ципеле ми прилазе, а оно Поповић и каже ми: Дижи се, мораш на Тјентиште да одиграш своју улогу”, рекла је Дравић.

Уследила је сцена са Бартоном, коме је као девојчица писала писма, и која је инспирисала славног Теодоракиса да компонује музику за цео филм.

Никада није имала трему уз стране глумце, играла је са њима „барабар”, али је зато Бред Пит, кога је одабрао Божа Николић и коме је то био први филм, био сав уплашен да би, како је Милена рекла, „миц по миц брзо постао истинска звезда, мој син Бред Пит”.

Коцкарнице је открила у Кану и „усладило јој се”, па је хтела све дневнице да потроши, да би је онда изненадили вешћу да је добила награду Канског филмског фестивала.

Жао јој је што ниједна фотографија није сачувана са доделе док је стајала уз Куросаву и Жану Моро, што јој је, како признаје, више значило од саме награде која је у Југославији прошла незапажено, чак и са неким увредљивим коментарима у штампи.

Дравић је испричала да јој је тада у Кану неколико странкиња пришло дивећи се њеној хаљини од призренске свиле, креацији Александра Јоксимовића, па је морала по повратку у Београд да купује на килограме свиле и шаље им јер су јој оставиле адресе и молиле је да им пошаље.

Присетила се и да је годину дана тренирала трчање за филм „Крос контри” Пурише Ђорђевића па су је током снимања у Овчарско-кабларској клисури молили да успори јер је била бржа од шевролета на коме је била камера.

Публика у Дворани КЦБ желела је да зна шта јој је био највећи изазов, која јој је била најдража, а која најтежа улога, која јој је по карактеру највише одговарала и да ли жали што неку улогу није одиграла.

„Не жалим ни за једном улогом, али је било оних које није требало да одиграм. Сам мој посао ме је изазивао, а свуда сам давала себе, из себе извлачила оно што је потребно карактеру кога играм. Не можеш ван себе, лаж се увек види”, рекла је Дравић.

На питање која јој је најдража, а која најтежа улога, Дравић је кратко одговорила: „Можда следећа”. (Танјуг)