Говори гласно и носи мали штап
За свет изгледа ипак има наде. Америчком председнику Доналду Трампу пошло је за руком оно што није вероватно ниједном светском лидеру у новијој историји. Успео је да докаже да, упркос мантри да се зна „ко коси, а ко воду носи” у међународним односима, ипак постоји минимални консензус око питања шта је прихватљиво, а шта ни под којим условима не може да прође. Прагмата по природи, председник је заинтересован само да сачува републиканску већину у Конгресу и, ако је икако могуће, себи изгради платформу за још један мандат у Белој кући.
Претњама и уценама чланица Уједињених нација можда је измамио смешак код својих потенцијалних гласача, али је и потпуно свесно задао досад највећи ударац концепту „америчке изузетности” који је деценијама био главна спољнополитичка алатка његових претходника. Да ли је вредело? У калкулацији вештог трговца који се намерио да још једном скупо прода своју кожу, вероватно јесте. Али јесте и због још нечега што нисмо тако често могли да гледамо на Ист риверу. Као да се светски поредак мењао пред нашим очима, док су једна по једна чланице Генералне скупштине УН гласале против решења „ђоном” које су заговарали Трамп и његова јуришница Ники Хејли.
Амерички спољнополитички кредо који је пре више од једног века дефинисао председник Теди Рузвелт – „Говори тихо и носи велики штап” – никада није изгледао удаљеније него данас. Трамп је све гласнији, а његове речи се све слабије чују.
ТРАМПОВА ДОКТРИНА: Председнику САД треба одати једно признање: глобална политичка сцена одавно није имала тако непредвидивог играча. Најпре је почетком недеље прогласио нову америчку стратегију за националну безбедност у којој је Кину и Русију означио као ривале, а не партнере. Многи су се с разлогом присетили блоковске подељености у ери Хладног рата, која је као таоце држала остатак света. И овде опет имамо посла с мушићавим Доналдом Трампом у његовом „најбољем” издању. Није никаква тајна да су Пекингу милији републикански него демократски станари Беле куће, а после пораза Хилари Клинтон и из Кремља је могао да се чује уздах олакшања.
Један од првих дипломатских потеза које је је новопечени председник урадио било је да Кини „скине с врата” главну полугу Обамине стратегије у Азији и повуче Америку из Транспацифичког споразума о слободној трговини (ТПП), као и да Москви пошаље позитивне сигнале. Заоштравајући изненада реторику, Трамп односе с Русима и Кинезима опет враћа на колосек пун неповерења и међусобног оптуживања.
Да смо можда ближи новом хладном рату него што мислимо, дало би се закључити из понашања медија који председнику никако не опраштају кокетирање с Путином, па је главни угао извештавања о новој стратегији код већине утицајних редакција био проткан критиком да је председник у свом обраћању био недовољно оштар према Москви. Као да се опет чују бубњеви озлоглашене идеологије макартизма која је својевремено потресала Америку, и кад није било горе клетве неголи бити оптужен за шуровање с „црвенима”. Било како било, иако засад нема опипљивих доказа о вези председника и Москве, овај однос је далеко од расветљеног.
СВИ ПРЕДСЕДНИКОВИ ЉУДИ: Сводови здања Уједињених нација у Њујорку памте свакојаке трагикомичне инциденте попут рецимо оног кад је Никита Хрушчов незадовољан третманом СССР-а протест изразио лупајући ципелом по столу. Ципела је тако постала један од симбола Хладног рата, а Генерална скупштина УН место на којем могу да дискутују највећи идеолошки противници. Ипак, оно што је америчка амбасадорка при Светској организацији урадила ове недеље прети да засени све претходне скандале. Представница најмоћније силе света је отворено претила својим колегама у УН да се неће добро провести они који буду гласали супротно одлуци америчког председника. Посебно је нечувено зазвучао њен твит у којем је поручила да ће САД „бележити имена” како је која земља гласала. Прављење спискова „неподобних” у Светској организацији представља жесток ударац светском поретку насталом по окончању Другог светског рата. Парадоксално, неуспела диверзија Трампа и Хејлијеве на Ист риверу удахнула је Уједињеним нацијама нову политичку свежину која им је била очајнички потребна.
Неко ће рећи – с оваквим сарадницима Трампу нису потребни непријатељи. Ники Хејли је само један елемент у мозаику личности које окружују председника а које често не могу да се подиче претераном компетентношћу. Приватизујући администрацију и дајући најистакнутије положаје члановима породице и пријатељима Трамп можда има илузију да тако управља једном од својих компанија, али би га аматеризам сарадника могао скупо коштати. Мале ствари умеју да произведу велике последице, не нужно на прву лопту. Историчари су израчунали да је прошло 928 дана од избијања скандала „Вотергејт” до тренутка кад су његове последице почеле да се свом силином сручују Никсону на главу. Колико ли ће издржати Трамп?
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
