Govori glasno i nosi mali štap
Za svet izgleda ipak ima nade. Američkom predsedniku Donaldu Trampu pošlo je za rukom ono što nije verovatno nijednom svetskom lideru u novijoj istoriji. Uspeo je da dokaže da, uprkos mantri da se zna „ko kosi, a ko vodu nosi” u međunarodnim odnosima, ipak postoji minimalni konsenzus oko pitanja šta je prihvatljivo, a šta ni pod kojim uslovima ne može da prođe. Pragmata po prirodi, predsednik je zainteresovan samo da sačuva republikansku većinu u Kongresu i, ako je ikako moguće, sebi izgradi platformu za još jedan mandat u Beloj kući.
Pretnjama i ucenama članica Ujedinjenih nacija možda je izmamio smešak kod svojih potencijalnih glasača, ali je i potpuno svesno zadao dosad najveći udarac konceptu „američke izuzetnosti” koji je decenijama bio glavna spoljnopolitička alatka njegovih prethodnika. Da li je vredelo? U kalkulaciji veštog trgovca koji se namerio da još jednom skupo proda svoju kožu, verovatno jeste. Ali jeste i zbog još nečega što nismo tako često mogli da gledamo na Ist riveru. Kao da se svetski poredak menjao pred našim očima, dok su jedna po jedna članice Generalne skupštine UN glasale protiv rešenja „đonom” koje su zagovarali Tramp i njegova jurišnica Niki Hejli.
Američki spoljnopolitički kredo koji je pre više od jednog veka definisao predsednik Tedi Ruzvelt – „Govori tiho i nosi veliki štap” – nikada nije izgledao udaljenije nego danas. Tramp je sve glasniji, a njegove reči se sve slabije čuju.
TRAMPOVA DOKTRINA: Predsedniku SAD treba odati jedno priznanje: globalna politička scena odavno nije imala tako nepredvidivog igrača. Najpre je početkom nedelje proglasio novu američku strategiju za nacionalnu bezbednost u kojoj je Kinu i Rusiju označio kao rivale, a ne partnere. Mnogi su se s razlogom prisetili blokovske podeljenosti u eri Hladnog rata, koja je kao taoce držala ostatak sveta. I ovde opet imamo posla s mušićavim Donaldom Trampom u njegovom „najboljem” izdanju. Nije nikakva tajna da su Pekingu miliji republikanski nego demokratski stanari Bele kuće, a posle poraza Hilari Klinton i iz Kremlja je mogao da se čuje uzdah olakšanja.
Jedan od prvih diplomatskih poteza koje je je novopečeni predsednik uradio bilo je da Kini „skine s vrata” glavnu polugu Obamine strategije u Aziji i povuče Ameriku iz Transpacifičkog sporazuma o slobodnoj trgovini (TPP), kao i da Moskvi pošalje pozitivne signale. Zaoštravajući iznenada retoriku, Tramp odnose s Rusima i Kinezima opet vraća na kolosek pun nepoverenja i međusobnog optuživanja.
Da smo možda bliži novom hladnom ratu nego što mislimo, dalo bi se zaključiti iz ponašanja medija koji predsedniku nikako ne opraštaju koketiranje s Putinom, pa je glavni ugao izveštavanja o novoj strategiji kod većine uticajnih redakcija bio protkan kritikom da je predsednik u svom obraćanju bio nedovoljno oštar prema Moskvi. Kao da se opet čuju bubnjevi ozloglašene ideologije makartizma koja je svojevremeno potresala Ameriku, i kad nije bilo gore kletve negoli biti optužen za šurovanje s „crvenima”. Bilo kako bilo, iako zasad nema opipljivih dokaza o vezi predsednika i Moskve, ovaj odnos je daleko od rasvetljenog.
SVI PREDSEDNIKOVI LjUDI: Svodovi zdanja Ujedinjenih nacija u Njujorku pamte svakojake tragikomične incidente poput recimo onog kad je Nikita Hruščov nezadovoljan tretmanom SSSR-a protest izrazio lupajući cipelom po stolu. Cipela je tako postala jedan od simbola Hladnog rata, a Generalna skupština UN mesto na kojem mogu da diskutuju najveći ideološki protivnici. Ipak, ono što je američka ambasadorka pri Svetskoj organizaciji uradila ove nedelje preti da zaseni sve prethodne skandale. Predstavnica najmoćnije sile sveta je otvoreno pretila svojim kolegama u UN da se neće dobro provesti oni koji budu glasali suprotno odluci američkog predsednika. Posebno je nečuveno zazvučao njen tvit u kojem je poručila da će SAD „beležiti imena” kako je koja zemlja glasala. Pravljenje spiskova „nepodobnih” u Svetskoj organizaciji predstavlja žestok udarac svetskom poretku nastalom po okončanju Drugog svetskog rata. Paradoksalno, neuspela diverzija Trampa i Hejlijeve na Ist riveru udahnula je Ujedinjenim nacijama novu političku svežinu koja im je bila očajnički potrebna.
Neko će reći – s ovakvim saradnicima Trampu nisu potrebni neprijatelji. Niki Hejli je samo jedan element u mozaiku ličnosti koje okružuju predsednika a koje često ne mogu da se podiče preteranom kompetentnošću. Privatizujući administraciju i dajući najistaknutije položaje članovima porodice i prijateljima Tramp možda ima iluziju da tako upravlja jednom od svojih kompanija, ali bi ga amaterizam saradnika mogao skupo koštati. Male stvari umeju da proizvedu velike posledice, ne nužno na prvu loptu. Istoričari su izračunali da je prošlo 928 dana od izbijanja skandala „Votergejt” do trenutka kad su njegove posledice počele da se svom silinom sručuju Niksonu na glavu. Koliko li će izdržati Tramp?
Подели ову вест
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
