Тајне поруке Амалфи папира

По­ре­кло ми­сте­ри­о­зног па­пи­ра на ко­ме Ва­ти­кан ве­ко­ви­ма штам­па нај­де­ли­кат­ни­је по­ру­ке, баш као сво­је­вре­ме­но ди­на­сти­је Нор­ма­на, Ан­жуа и Бур­бо­на на дво­ро­ви­ма у Па­лер­му и у На­пу­љу, лак­ше је про­на­ћи у Амал­фи­ју, јед­ном од нај­ек­склу­зив­ни­јих и нај­ми­сте­ри­о­зни­јих ле­то­ва­ли­шта на ју­гу Ита­ли­је.

Укле­са­но из­ме­ђу ли­ти­ца пла­нин­ског вен­ца Ла­та­ри, уског је­зич­ка вул­кан­ског пе­ска оба­ле Ти­рен­ског мо­ра и ко­ри­та ре­чи­це Ка­не­то, Амал­фи је ле­ген­дар­но ме­сто још од де­ве­тог ве­ка ка­да је упра­во ту фор­ми­ра­на пр­ва по­мор­ска ре­пу­бли­ка на тлу да­на­шње Ита­ли­је, да­ле­ко пре оних у Ђе­но­ви и Ве­не­ци­ји. 

Број­не ка­скад­но по­ста­вље­не бо­го­мо­ље, од ба­зи­ли­ке Све­тог рас­пе­ћа из де­ве­тог ве­ка (у пот­пу­но­сти об­но­вље­на 1994. го­ди­не), до цр­кве Обо­жа­ва­не Ма­ри­је из 18. ве­ка све­до­че о до­след­ној вер­ској по­све­ће­но­сти ста­нов­ни­штва „ко­сти­је­ра амал­фи­та­на” код ку­ће и на­да­ле­ко. Бол­ни­цу с 1.000 ле­жа­ја ко­ју су жи­те­љи Амал­фи­ја по­ди­гли у Је­ру­са­ли­му чу­ва­ли су пр­во бор­бе­ни ви­те­зо­ви Све­тог Јо­ва­на, ка­сни­је зна­ни као Су­ве­ре­ни вој­ни ред мал­те­шких ви­те­зо­ва. Ле­ген­да ка­же да је за­ста­ва тог ре­да на­ста­ла пре­о­бра­жа­јем за­ста­ве Ре­пу­бли­ке Амал­фи, ко­ја је на бе­лој под­ло­зи има­ла ве­о­ма сти­ли­зо­ван крст цр­ве­не бо­је.

Сред­њо­ве­ков­ни свет Амал­фи­ја ни­је пу­то­вао са­мо због хо­до­ча­шћа. Да­ле­ко од то­га. Амал­фи је, на­и­ме, од ра­ног сред­њег ве­ка на ла­тин­ском за­па­ду сло­вио за чво­ри­ште пред­у­зет­них тр­го­ва­ца и вр­сних мо­ре­пло­ва­ца. Ки­не­ски ком­пас и еги­пат­ски астро­лаб у Евро­пу су сти­гли ка­на­ли­ма с те не­при­сту­пач­не и уске оба­ле при дну Апе­нин­ског по­лу­о­стр­ва, где је од­у­век би­ло ве­шти­на одр­жа­ти се и одо­ле­ти ја­чи­ма од се­бе. Тр­гов­ци из Амал­фи­ја би­ли су сто­га и ве­ли­ки пут­ни­ци, и вер­ни­ци, и ко­смо­по­ли­те.

По­слу­ју­ћи та­ко из­ме­ђу ка­ли­фа­та у Се­ви­љи, нор­ман­ског дво­ра у Па­лер­му, ислам­ског у све­том гра­ду Ке­ру­а­ну у ср­цу Ту­ни­са, Алек­сан­дри­ји, Ка­и­ру и Кон­стан­ти­но­по­љу па на­зад до иза До­ло­ми­та, вла­сте­ла из Амал­фи­ја ра­но је од Ара­па на­у­чи­ла ве­шти­ну пра­вље­ња па­пи­ра.

Пред­но­сти бе­ле­же­ња тран­сак­ци­ја у да­ле­ком све­ту, али и раз­ме­њи­ва­ња по­ру­ка с ку­ћом, тр­гов­ци из Амал­фи­ја уви­де­ли су још у два­на­е­стом ве­ку, па су, уме­сто да уво­зе па­пир, схва­ти­ли да тре­ба да га про­из­во­де са­ми. 

У сле­де­ћих се­дам ве­ко­ва Амал­фи је био је­дан од нај­ва­жни­јих европ­ских цен­та­ра за руч­ну (а ка­сни­је и ма­шин­ску) про­из­вод­њу нај­ква­ли­тет­ни­јих вр­ста па­пи­ра у Евро­пи, по­зна­тих под за­јед­нич­ким, вр­ло оп­штим име­ном „кар­та бам­ба­ђи­на” (па­пир од па­му­ка).

Фа­ми­ли­је Ама­тру­да, Бо­ни­то, Ћи­ми­но, Лу­чи­бе­ло, Та­и­ја­ни, То­ре, Ми­ла­но... у сво­јих два­де­се­так мли­но­ва за про­из­вод­њу па­пи­ра пра­ви­ли су, у се­но­ви­тој Ва­ле деи Му­ли­ни, под­ло­ге за пи­са­ње не­ких од нај­ва­жни­јих до­ку­ме­на­та у исто­ри­ји Ка­то­лич­ке цр­кве, над­жи­вев­ши злат­но до­ба Ре­пу­бли­ке Амал­фи.

Фа­ми­ли­је вла­сни­ка мли­но­ва за про­из­вод­њу па­пи­ра би­ле су то­ли­ко моћ­не и ути­цај­не да су у Амал­фи­ју осно­ва­ле сво­је стро­го за­тво­ре­но удру­же­ње Кон­гре­га деи Кар­та­ри. Члан­ство те удру­ге, сто­ти­на­ма го­ди­на из ге­не­ра­ци­је у ге­не­ра­ци­ју, са­ста­ја­ло се у Цр­кви Све­тог ду­ха, на ли­ни­ји раз­гра­ни­че­ња Амал­фи­ја и Амал­фи фо­ре пор­та (спољ­не гра­ни­це гра­да). Ту не­где, на са­мом кра­ју глав­не ули­це Амал­фи­ја, пред пут у бр­да, ра­ди да­нас Му­зеј па­пи­ра, у не­ка­да­шњем мли­ну фа­ми­ли­је Ми­ла­но из 14. ве­ка.

Во­дич ће на пер­фект­ном ен­гле­ском је­зи­ку од­би­ти да ка­же ода­кле је све свет Амал­фи­ја на­ба­вљао па­мук за пр­во­бит­ну про­из­вод­њу па­пи­ра: от­кри­ће ипак да је по­сао кре­нуо мно­го лак­ше у вре­ме ка­да је Евро­пом за­вла­да­ла цр­на ку­га (у 14. ве­ку) па је иза по­мр­лих оста­ло до­ста па­муч­не ро­бе и тек­стил­них ри­та што је мо­гло да се упо­тре­би као си­ро­ви­на у мли­но­ви­ма за па­пир.

У је­дин­стве­ном му­зе­ју, на 900 ме­та­ра од ко­смо­по­лит­ске про­ме­на­де на Тр­гу код ка­те­дра­ле, с по­но­сом ће ис­та­ћи да мо­дер­ни­за­ци­ја ипак ни­је ус­пе­ла да за­тре тра­ди­ци­ју руч­не про­из­вод­ње ба­сно­слов­но вред­ног па­пи­ра с ис­кр­за­ним иви­ца­ма, у ко­ји је по­не­кад ути­снут во­де­ни жиг у об­ли­ку мал­те­шког кр­ста.

Но­во­ве­ков­ни оп­ста­нак про­из­вод­ње де­бе­љу­шка­стог „па­муч­ног” па­пи­ра млеч­не бо­је, ис­кр­за­не тек­сту­ре и не­рав­них иви­ца, у Амал­фи­ју ма­хом при­пи­су­ју од­луч­но­сти и пред­у­зи­мљи­во­сти но­вих по­ко­ле­ње фа­ми­ли­је Ам­тра­да. По­вер­љи­ви би­знис за Ва­ти­кан, моћ­не европ­ске дво­ро­ве и ути­цај­не зва­нич­ни­ке ис­пла­ти се из­гле­да и да­нас. У го­спод­ској ста­ри­нар­ни­ци у Тарл стри­ту у Окс­фор­ду, све до­не­дав­но, до­спе­ле ко­ли­чи­не Ама­тру­да па­пи­ра пла­ну­ле су пре ка­то­лич­ког Бо­жи­ћа.