Tajne poruke Amalfi papira

Po­re­klo mi­ste­ri­o­znog pa­pi­ra na ko­me Va­ti­kan ve­ko­vi­ma štam­pa naj­de­li­kat­ni­je po­ru­ke, baš kao svo­je­vre­me­no di­na­sti­je Nor­ma­na, An­žua i Bur­bo­na na dvo­ro­vi­ma u Pa­ler­mu i u Na­pu­lju, lak­še je pro­na­ći u Amal­fi­ju, jed­nom od naj­ek­sklu­ziv­ni­jih i naj­mi­ste­ri­o­zni­jih le­to­va­li­šta na ju­gu Ita­li­je.

Ukle­sa­no iz­me­đu li­ti­ca pla­nin­skog ven­ca La­ta­ri, uskog je­zič­ka vul­kan­skog pe­ska oba­le Ti­ren­skog mo­ra i ko­ri­ta re­či­ce Ka­ne­to, Amal­fi je le­gen­dar­no me­sto još od de­ve­tog ve­ka ka­da je upra­vo tu for­mi­ra­na pr­va po­mor­ska re­pu­bli­ka na tlu da­na­šnje Ita­li­je, da­le­ko pre onih u Đe­no­vi i Ve­ne­ci­ji. 

Broj­ne ka­skad­no po­sta­vlje­ne bo­go­mo­lje, od ba­zi­li­ke Sve­tog ras­pe­ća iz de­ve­tog ve­ka (u pot­pu­no­sti ob­no­vlje­na 1994. go­di­ne), do cr­kve Obo­ža­va­ne Ma­ri­je iz 18. ve­ka sve­do­če o do­sled­noj ver­skoj po­sve­će­no­sti sta­nov­ni­štva „ko­sti­je­ra amal­fi­ta­na” kod ku­će i na­da­le­ko. Bol­ni­cu s 1.000 le­ža­ja ko­ju su ži­te­lji Amal­fi­ja po­di­gli u Je­ru­sa­li­mu ču­va­li su pr­vo bor­be­ni vi­te­zo­vi Sve­tog Jo­va­na, ka­sni­je zna­ni kao Su­ve­re­ni voj­ni red mal­te­ških vi­te­zo­va. Le­gen­da ka­že da je za­sta­va tog re­da na­sta­la pre­o­bra­ža­jem za­sta­ve Re­pu­bli­ke Amal­fi, ko­ja je na be­loj pod­lo­zi ima­la ve­o­ma sti­li­zo­van krst cr­ve­ne bo­je.

Sred­njo­ve­kov­ni svet Amal­fi­ja ni­je pu­to­vao sa­mo zbog ho­do­ča­šća. Da­le­ko od to­ga. Amal­fi je, na­i­me, od ra­nog sred­njeg ve­ka na la­tin­skom za­pa­du slo­vio za čvo­ri­šte pred­u­zet­nih tr­go­va­ca i vr­snih mo­re­plo­va­ca. Ki­ne­ski kom­pas i egi­pat­ski astro­lab u Evro­pu su sti­gli ka­na­li­ma s te ne­pri­stu­pač­ne i uske oba­le pri dnu Ape­nin­skog po­lu­o­str­va, gde je od­u­vek bi­lo ve­šti­na odr­ža­ti se i odo­le­ti ja­či­ma od se­be. Tr­gov­ci iz Amal­fi­ja bi­li su sto­ga i ve­li­ki put­ni­ci, i ver­ni­ci, i ko­smo­po­li­te.

Po­slu­ju­ći ta­ko iz­me­đu ka­li­fa­ta u Se­vi­lji, nor­man­skog dvo­ra u Pa­ler­mu, islam­skog u sve­tom gra­du Ke­ru­a­nu u sr­cu Tu­ni­sa, Alek­san­dri­ji, Ka­i­ru i Kon­stan­ti­no­po­lju pa na­zad do iza Do­lo­mi­ta, vla­ste­la iz Amal­fi­ja ra­no je od Ara­pa na­u­či­la ve­šti­nu pra­vlje­nja pa­pi­ra.

Pred­no­sti be­le­že­nja tran­sak­ci­ja u da­le­kom sve­tu, ali i raz­me­nji­va­nja po­ru­ka s ku­ćom, tr­gov­ci iz Amal­fi­ja uvi­de­li su još u dva­na­e­stom ve­ku, pa su, ume­sto da uvo­ze pa­pir, shva­ti­li da tre­ba da ga pro­iz­vo­de sa­mi. 

U sle­de­ćih se­dam ve­ko­va Amal­fi je bio je­dan od naj­va­žni­jih evrop­skih cen­ta­ra za ruč­nu (a ka­sni­je i ma­šin­sku) pro­iz­vod­nju naj­kva­li­tet­ni­jih vr­sta pa­pi­ra u Evro­pi, po­zna­tih pod za­jed­nič­kim, vr­lo op­štim ime­nom „kar­ta bam­ba­đi­na” (pa­pir od pa­mu­ka).

Fa­mi­li­je Ama­tru­da, Bo­ni­to, Ći­mi­no, Lu­či­be­lo, Ta­i­ja­ni, To­re, Mi­la­no... u svo­jih dva­de­se­tak mli­no­va za pro­iz­vod­nju pa­pi­ra pra­vi­li su, u se­no­vi­toj Va­le dei Mu­li­ni, pod­lo­ge za pi­sa­nje ne­kih od naj­va­žni­jih do­ku­me­na­ta u isto­ri­ji Ka­to­lič­ke cr­kve, nad­ži­vev­ši zlat­no do­ba Re­pu­bli­ke Amal­fi.

Fa­mi­li­je vla­sni­ka mli­no­va za pro­iz­vod­nju pa­pi­ra bi­le su to­li­ko moć­ne i uti­caj­ne da su u Amal­fi­ju osno­va­le svo­je stro­go za­tvo­re­no udru­že­nje Kon­gre­ga dei Kar­ta­ri. Član­stvo te udru­ge, sto­ti­na­ma go­di­na iz ge­ne­ra­ci­je u ge­ne­ra­ci­ju, sa­sta­ja­lo se u Cr­kvi Sve­tog du­ha, na li­ni­ji raz­gra­ni­če­nja Amal­fi­ja i Amal­fi fo­re por­ta (spolj­ne gra­ni­ce gra­da). Tu ne­gde, na sa­mom kra­ju glav­ne uli­ce Amal­fi­ja, pred put u br­da, ra­di da­nas Mu­zej pa­pi­ra, u ne­ka­da­šnjem mli­nu fa­mi­li­je Mi­la­no iz 14. ve­ka.

Vo­dič će na per­fekt­nom en­gle­skom je­zi­ku od­bi­ti da ka­že oda­kle je sve svet Amal­fi­ja na­ba­vljao pa­muk za pr­vo­bit­nu pro­iz­vod­nju pa­pi­ra: ot­kri­će ipak da je po­sao kre­nuo mno­go lak­še u vre­me ka­da je Evro­pom za­vla­da­la cr­na ku­ga (u 14. ve­ku) pa je iza po­mr­lih osta­lo do­sta pa­muč­ne ro­be i tek­stil­nih ri­ta što je mo­glo da se upo­tre­bi kao si­ro­vi­na u mli­no­vi­ma za pa­pir.

U je­din­stve­nom mu­ze­ju, na 900 me­ta­ra od ko­smo­po­lit­ske pro­me­na­de na Tr­gu kod ka­te­dra­le, s po­no­som će is­ta­ći da mo­der­ni­za­ci­ja ipak ni­je us­pe­la da za­tre tra­di­ci­ju ruč­ne pro­iz­vod­nje ba­sno­slov­no vred­nog pa­pi­ra s is­kr­za­nim ivi­ca­ma, u ko­ji je po­ne­kad uti­snut vo­de­ni žig u ob­li­ku mal­te­škog kr­sta.

No­vo­ve­kov­ni op­sta­nak pro­iz­vod­nje de­be­lju­ška­stog „pa­muč­nog” pa­pi­ra mleč­ne bo­je, is­kr­za­ne tek­stu­re i ne­rav­nih ivi­ca, u Amal­fi­ju ma­hom pri­pi­su­ju od­luč­no­sti i pred­u­zi­mlji­vo­sti no­vih po­ko­le­nje fa­mi­li­je Am­tra­da. Po­ver­lji­vi bi­znis za Va­ti­kan, moć­ne evrop­ske dvo­ro­ve i uti­caj­ne zva­nič­ni­ke is­pla­ti se iz­gle­da i da­nas. U go­spod­skoj sta­ri­nar­ni­ci u Tarl stri­tu u Oks­for­du, sve do­ne­dav­no, do­spe­le ko­li­či­ne Ama­tru­da pa­pi­ra pla­nu­le su pre ka­to­lič­kog Bo­ži­ća.