Кад се воз испразни на Новом Београду

„Чекај, ми излазимо на ’Београд центар’? Је ли то онај ’Прокоп’”, запиткивала је старија Инђијка супруга док су на станици у овом војвођанском месту улазили у воз за Београд.

„Чуј, молим те, ’Београд центар’, а никакве везе са центром нема. Па како ћемо ми после до центра Београда?”, наставила је старија госпођа не чекајући одговор.

„Јао, ваљда има неки аутобус оданде… Колико знам та станица још није ни завршена…”, низала је питање за питањем Инђијка.

„Дечко, извини што узнемиравам, али да ли знаш иде ли нешто са тог ’Прокопа’”, изненада је госпођа питање упутила и замишљеном момку преко пута ког је села.

„Има два аутобуса баш код станице и два тролејбуса мало више одатле, али зависи шта вама треба”, узвратио је он.

„Ма, само нешто ка центру града…”, нећкала се госпођа.

„Па аутобус 36 је кружни. Он иде доле до доскорашње Главне станице?”, покушавао је дечко да помогне старијем пару који очигледно престоницу не посећује често.

„Ух, одлично. Па ћемо одатле полако ка центру. Него, Бранко, где је тај арми шоп где треба да купимо јакну? На углу Скадарске и Булевара деспота Стефана? Извини, дечко, опет ја досађујем, али само да питам је ли то далеко од трга?”, наставила је да ниже питања радознала госпођа.

„Није вам то уопште далеко, угао тих улица вам је баш близу трга”, објашњавао је момак.

„Е, хвала, снаћи ћемо се…”, узвратила је госпођа.

„Следећа станица – некст стејшн Нова Пазова”, најављује разглас у возу.

„Види то! Ем идемо на ’Београд центар’, ем су нам и станице постале стејшнови. Па ја сам баш неупућена”, није одустајала госпођа од гласног размишљања на које је њен Бранко само климао главом.

Оволика прича старије Инђијке привукла је пажњу и других путника.

„Извините, ви познајете тај ’Прокоп’? Је ли са њега можемо да ухватимо везу за друге возове? Има ли тамо где да се распитамо”, низ питања младићу који је седео поред старијег пара из Инђије упутила је убрзо и мајка са две девојчице.

„Не брините, госпођо. Постоји благајна. И да, тамо хватате све домаће возове и ’БГ воз’. На ’Прокоп’ једино не иду међународни возови и три ка Новом Саду”, опет се младић потрудио да неупућеним путницима колико-толико помогне да се снађу на новој београдској главној железничкој станици када на њу стигну.

„Шта? Три ка Новом Саду још иду са старе? Па, Бранко, можда бисмо могли да се вратимо неким од њих? Кад они иду?”, опет се убацила старија Инђијка.

„Чини ми се да је један око три, један око пола осам увече, али нисам сиг…”, стрпљиво је низао дечко, али га је прекинула сапутница не чекајући одговор.

„Бранко, ма да ипак ми у повратку лепо узмемо аутобус? Нисам ти ја још сигурна око тог ’Прокопа’. Какав ми је то центар када са те станице не могу пешака до правог центра града? А и више нисам сигурна ни са старом станицом...”, везла је неуморно Инђијка.

У међувремену се у возу који се приближавао Београду распламсала расправа да ли треба ризиковати и ићи до ’Прокопа’ или ипак изаћи раније и хватати аутобуску везу са другим деловима града. Како је у великој недоумици било све више путника, поготову група студенткиња која је бринула да ли ће стићи на испит на Саобраћајном факултету, у помоћ је прискочио и кондуктер покушавајући да смисли што бољу алтернативу.

Али како је воз био све ближе новој главној станици, тако је почео све брже да се празни – нарочито када се зауставио на станицама Тошин бунар и Нови Београд. На претпоследњој воз се готово сасвим испразнио. Остало је само двадесетак путника којима су младић и кондуктер објаснили да сналажење на „Прокопу” и око њега није толико тешко.

„Не брините, сад ћемо полако да се распитамо на благајни, проверићемо са колегама када имате везу за даље одредиште. Стићи ћете”, смиривао је кондуктер мајку са две девојчице на чијем лицу се видело да није баш сигурна да ли је донела праву одлуку.

И заиста, по изласку на пероне „Прокопа” запослени су путницима прискочили у помоћ. Они који нису настављали даље већ је требало само да са перона изађу напоље брзо су схватили да то уопште није никакав проблем. На сваком кораку стрелице и знакови за излазе, степениште, потходнике, инфо-табле... Очас посла сви путници нашли су се на саобраћајници изнад перона. Свако је наставио својим путем.

„Бранко, побеже нам аутобус испред носа!”, зачуо се у даљини глас најпричљивије путнице из новосадског воза.