Дипломатија у нијансама

Спољна политика Србије се, последњих година, одвија између Сциле и Харибде, или што би рекао народ – између чекића и наковња. На једној страни је потреба одбране легитимних националних интереса, као што је очување сопствених граница и државног интегритета, док је на другој страни насушна потреба да, правећи компромисе у државној политици не отерамо потпуно од себе оне међународне факторе који баш и немају разумевања за нашу позицију, те их тако учинимо опасним и трајним непријатељима. Читава та ситуација помало личи на незгоду младожење, који просећи младу никако да објасни њеним родитељима да с њом има поштених намера будући да ју је, док му је још била девојка, понекад знао грубо третирати. Уколико је „младожења” Србија, „млада” Косово, а „младини родитељи” Америка и остале њој савезничке силе којима се има захвалити на тобожњој косовској независности – онда је јасно колико је позиција Србије незавидна.

Но, у спољној политици (као и у науци) битно је разликовати нијансе, јер је она уопште сва у нијансама и гестовима. Тако би требало да правимо разлику између оних држава које су директно кумовале косовској независности, попут САД-а и Велике Британије, као и оних које су се до последњег момента упињале да Срби и Албанци пронађу неко компромисно решење, као што је покушавала Немачка, представљена на том задатку Волфгангом Ишингером. Немачка је, за разлику од деведесетих година, када је управо она била главна „бабица” хрватске и словеначке независности, у најновијим косовским беспућима показала уздржаност до последњег тренутка да би тек накнадно, у тишини и не са много ентузијазма, признала самопроглашену косовску парадржаву. Стога би српска спољна политика требало да направи разлику у нијансама између немачког и америчког односа према косовском чвору, и да их не трпа у исти кош.

Те нијансе могу бити база да Србија, поред неизбежног партнерства са Русијом, одржи и партнерство са „осовином” Берлин–Париз – ако је то, под постојећим околностима, већ тешко оствариво са „осовином” Вашингтон–Лондон. Поготово што управо прва осовина, за разлику од друге, и сама брижљиво пази на односе са Русијом, што се дало видети из букурештанског самита НАТО-а, када су Немачка и Француска блокирале приступање Украјине и Грузије, чиме би се само раздражио руски „медвед”. Тако сарадњом са „осовином” Берлин–Париз наша спољна политика не би била у противречности, те би комотно могла да одржава добре односе и са Русијом и са главним државама ЕУ, попут поменутих. Стога је потребно, правећи разлику између разних „признања” Косова, обновити најпре контакте с онима који нису били баш на првој линији косовске независности, али и који нису потпуно опозитни својом политиком нашем тренутном главном савезнику – Русији. На другој страни, управо би Немачка и Француска (плус Шпанија, Италија, Грчка, Португалија, Словачка) могле да „омекшају” оне европске државе, попут Холандије и Британије, које су тврдокорне у оцени спремности Србије да се придружи ЕУ. Настављањем европског пута Србије, уз ослонац на претходно побројане државе, од Немачке па надаље, Србија не би „увредила” Русију, већ би управо била онај фактор који би допринео даљем јачању односа између претходно поменуте европске „осовине” и саме Русије. Но, за такав оптимистичан сценарио потребни су извесни кораци, првенствено Србије, па потом и европских држава. Србија би обновила пун ниво дипломатских односа са Немачком, Француском, Италијом итд., ипак се не слажући с одлуком о признавању косовске „независности”, али отварајући себи маневарски простор за дијалог са водећим европским државама о превазилажењу садашњег правног вакуума на Косову. Тиме би Србија постепено ширила своје дипломатске хоризонте, а Европа би оснажила свој утицај на Балкану. Коначно, уколико би се уз помоћ Европе, а уз садејство Русије, и уз флексибилност САД, пронашао начин за превазилажење правног вакуума на Косову, што би потврдиле и УН, стекао би се услов за нормализацију односа Србије и са „осовином” Вашингтон – Лондон, а то би се посредно одразило и на побољшање односа ове „осовине” и Русије будући да би била елиминисана једна спорна тачка у њиховим међусобним односима.

Алтернатива претходном сценарију је повећање како регионалних, тако и глобалних нестабилности, на шта Немачка и Француска, као што су показале на самиту у Букурешту, изгледа нису спремне да пристану. Стога су се и потрудиле да НАТО не увреди Русију, а да Европа не уђе у нови хладни рат. Србија томе може само да се радује и да, уместо да прижељкује даље заоштравање између Запада и Истока, прочита емитоване знакове те да у дипломатским нијансама обнови партнерство с поменутим европским државама, које и поред великог спора са нашом политиком у погледу рано признате косовске независности, ипак пружају шансу да се пронађе излаз из правног вакуума на Косову.

Истраживач-сарадникуИнститутудруштвенихнаукауБеограду