Прва јелка код нас окићена 1859. године

Док­тор­ка Ра­до­ји­чић об­ја­шња­ва сим­бо­ли­ку јел­ке, од­но­сно бо­жић­њег дрв­це­та: зе­ле­но др­во је сим­бол ве­ге­та­ци­је и но­вог до­ба ко­је тре­ба да на­сту­пи и до­не­се сва­ку сре­ћу и на­пре­дак, а у европ­ској кул­ту­ри да­ти­ра из прет­хри­шћан­ског пе­ри­о­да. Ста­бло – др­во као чу­вар, са све­тим сим­бо­ли­ма и зна­че­њи­ма – по­зна­то је ста­рим Сло­ве­ни­ма, као и гер­ман­ским пле­ме­ни­ма.

– Сма­тра се да уте­ме­љи­ва­чу про­те­стан­ти­зма Мар­ти­ну Лу­те­ру тре­ба за­хва­ли­ти што је ки­ће­ње јел­ке по­ста­ло леп и ве­сео оби­чај, а ма­ла оки­ће­на јел­ка, опи­са­на у ле­то­пи­су бре­мен­ског це­ха из 1570, би­ла је укра­ше­на ора­си­ма, пе­ре­ца­ма и па­пир­ним цве­ћем. У Евро­пи од 17. ве­ка по­ла­ко у до­мо­ве сти­же укра­ша­ва­ње бо­жић­ног дрв­ца што, на осно­ву по­да­та­ка, цр­ква ни­је при­хва­та­ла с ра­до­шћу – при­ча др Ра­до­ји­чић.

Ле­тон­ци, ме­ђу­тим, сма­тра­ју свој глав­ни град до­мом пр­вог бо­жић­њег дрв­це­та. На јед­ном од град­ских тр­го­ва у Ри­ги по­сто­ји осмо­у­га­о­на та­бла на ко­јој је на осам је­зи­ка ис­пи­са­но „Пр­во но­во­го­ди­шње дрв­це у Ри­ги 1510”. По­сто­је пи­са­ни по­да­ци и о пр­вој јел­ки на јав­ном тр­гу у Есто­ни­ји, још 1441. го­ди­не, а нит ве­зи­ља ове две зе­мље је Брат­ство цр­но­гла­вих, цех нео­же­ње­них тр­го­ва­ца, бро­до­вла­сни­ка...

Они су на град­ском тр­гу у Та­ли­ну игра­ли и пе­ва­ли око укра­ше­не јел­ке, ко­ју су по­том спа­љи­ва­ли на ло­ма­чи. Та­бла из Ри­ге на­ла­зи се упра­во ис­пред ку­ће у ко­јој је би­ло се­ди­ште овог це­ха у Ле­то­ни­ји. И пр­ви пи­са­ни тра­го­ви о јел­ки из Ри­ге под­се­ћа­ју на свет­ко­ви­ну ко­ја је ор­га­ни­зо­ва­на у Есто­ни­ји.

У Француској је прво божићно дрвце представила војвоткиња од Орлеана 1840. године. У Великој Британији се овај обичај раширио ван двора након венчања краљице Викторије и немачког принца Алберта, који је за Божић поклањао јелке школама и касарнама. Цртежи краљевске породице с јелком појављивали су се у енглеским часописима, а први пут у техници дрвореза у часопису „Илустроване лондонске новости” 1848. године. За Божић 1850. године илустрације су се појавиле и у Америци.

– Нова година симболише обнављање живота. Нема чврстих доказа, али се претпоставља да се прелазак из старе у нову календарску годину обележава уназад четири хиљаде година. Најраније забележена прослава Нове године одиграла се у Месопотамији и то средином маја – прича др Радојичић.

У средњем веку Нова година се није славила у Европи, јер се сматрало да је њено обележавање антихришћанског карактера и паганско. У грегоријанском календару 1582. године уводи се прослављање Нове године, што готово одмах прихватају католичке државе.

– Датум почетка нове године варирао је у различитим културама и у различитим историјским епохама. Ипак, он је готово увек био повезан с неким природним кретањима – од кретања небеских тела, звезда и планета (у Египту), до праћења смене годишњих доба, које су опет биле у вези с положајем сунца. Египћани су стару годину испраћали 15. јуна, Римљани 21. априла, а у различитим крајевима хришћанске Европе датуми су ишли од 25. децембра, преко 25. марта до 1. септембра. Некада се као почетак Нове године узимао дан Васкрса, а некада, као на пример у Напуљу, дан Благовести – дан зачећа Христовог – каже др Александра Павићевић из ЕИ САНУ.

У Русији је као почетак нове године слављен 1. септембар све до 1700. године. Увођењем у службену употребу грегоријанског календара, наставља др Павићевић, Југославија је 1. јануар као почетак нове године установила 1919, што је значајно утицало на измене у обичајном животу српског православног становништва, јер се оно до тада руководило јулијанским календаром.