Носталгија је реч која нас спаја
Разговоре о фудбалу с бразилским новинаром Маркосом Роландом почели смо у Рију 2009, у срећној години за блискост два народа. Коме год да сте тада рекли да долазите из Србије, ако не зна језик, рукама би показивао број 38, задивљен чињеницом да Дејан Петковић Рамбо, у 38. години, води Фламенго ка шестој титули.
Од тада је Маркос постао специјални извештач нашег листа, укључујући и Светско првенство у Рију, 2014, одакле је с болом описивао трагични полуфинални пораз Бразила од Немачке – 7:1...
Теме наших разговора су се постепено шириле на општу блискост два народа, која га је и мотивисала да највећи део ове године проведе у Београду и још једном закључи да су Бразилци омиљенији у Србији него било где. Поклопило се то са жребом за Светско првенство 2018, на коме ће две репрезентације бити у истој групи и одмерити снаге 27. јуна, на Спартаковом стадиону у Москви.
Биће то први сусрет Србије с Бразилом на светским првенствима, а тек други од осамостаљења, после пријатељске утакмице у Сао Паулу 2014, коју су домаћини добили с 1:0. Међутим, у оквиру бивше Југославије имали смо више незаборавних сусрета, од којих је први, победа од 2:1 на Светском првенству 1930, у Уругвају, део нашег највеће поноса. За Бразилце, најзначајнија је била победа од 2:0, пред 150.000 гледалаца на Маракани, две деценије касније. Бразилски голман Барбоса описао је ту утакмицу као најтежу и најлепшу на Светском првенству 1950, иако је репрезентација Југославије имала страховит пех да Рајко Митић, због повреде главе при изласку на терен није могао да игра на почетку. Тада је блистао Зизињо, а домаћи новинари су, са одушевљењем описивали како је акцију уочи свог, неправедно поништеног гола, поновио на идентичан начин – у инат судији.
Преостале две утакмице на светским првенствима завршене су нерешено, она сјајна у Швајцарској 1954 (1:1) и потом у Немачкој, 1974 (0:0), али било је и пријатељских утакмица за памћење. Код нас се памти победа у Београду 8:4, после елиминације Бразила са Светског првенства 1934, као утакмица у којој је Бразил примио највише голова у својој историји.
Пеле је изабрао Југославију за опроштајни меч на Маракани (2:2), 1971. Бразилци воле да се сете победе од 4:2 у Ресифеу, 1986, по хет-трику Зика и оцени коју је дао Жоао Салдањо, тренер и потом новинар: „Да се Зико звао Зиковић, Југославија би победила!”.
Пусти резултати не могу да опишу бразилски занос фудбалом, нити ерупцију одушевљења у узвику „гооооол!”, са заглушујуће дугим „О”, које нас подсећа на већ заборављене изливе емоција наших коментатора. Наш саговорник сматра да је носталгија реч која нас спаја:
– Верујем да мојим пријатељима у Србији недостају времена када ваши најбољи фудбалери нису играли за Манчестер или Зенит, него за Звезду или Партизан. И, видим да барем некима од вас недостаје живот у бившој Југославији, укључујући снагу тадашњих спортских репрезентација. Ми, Бразилци, свакако не волимо што наши фудбалски идоли играју на страни. Претпостављам да ће од једанаесторице против Србије сви бити играчи страних клубова: десеторица из Европе, а Ренато Аугусто из Кине.
Маркос затим говори о промени стила бразилске игре:
– Немамо више класичне играче средине какви су били Зизињо, Диди, Жерсон и многи други. Они су давали тај специфични ритам, који је Диди објашњавао речима „лопта мора да се креће, а не играчи”. Сада се више ради на снази и брзини. Вешти нападачи, као Нејмар и Габријел Хезус, налазе своја места, али иза њих, Ренато Аугусто и Паулињо не могу да се пореде са некадашњим мајсторима пасова.
Такође, дрес са „светим бројем 10” не сија као некада:
– Нејмар је диван играч, али нема мешавину квалитета удараца и додавања, као Зико, који је истовремено трећи играч средине и трећи нападач. Није случајно што је, после краја Зикове каријере најбоља „десетка” дошла из Србије: Дејан Петковић...
Тешко је до краја одгонетнути тајну везу нашег и бразилског фудбала, који има тако магичну привлачност. Део ње је, свакако, у менталитету бразилских навијача који, на готово пагански начин, „обожавају” све лепо на терену и око њега. Није претерано рећи да је Дејан Петковић – за Бразилце и данас симбол српског фудбала – досегао статус божанства, овековечен стопама у бетону и огромном сликом у музеју на Маракани.
Петковићев гол у 88. минуту утакмице против Васка да Гаме, којим је Фламенгу донео трећу титулу, 2001; његова радост и делиријум навијача; још увек се приказују на бразилској телевизији, са магијским ефектом. На прослави 120. рођендана Фламенга, тај гол су навијачи изабрали за убедљиво најзначајнији у дугој историји клуба...
(Крај)
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.


