Пркосни град на Цариградском друму

Параћин, град на обали реке Црнице, у прошлом веку био је најгушће насељен град у Србији. Томе је највише допринео Цариградски друм који је овуда пролазио и представљао најважнију саобраћајницу тога времена. Он је и данас раскрсница Европе, а у граду и тридесет и три села живи око 58.000 становника.

Овај лепо ушушкан град у центру Србије на раскршћу је неколико важних путева. Према северу је правац за Београд и даље за Мађарску, према истоку је пут за Зајечар и даље према Блиском истоку, на југу је пут према Нишу и даље према Грчкој, а на западу је према Краљеву и даље према Босни и Црној Гори.

Манастири дуж реке Црнице

Иако су овим крајем харале римске легије, Османлије и немачка војска, он је успео да очува свој идентитет. Град може да се подичи Завичајним музејом са разним експонатима, библиотеком, галеријом „Питагора”, археолошким локалитетом „Дреновац”...

У општини постоји четрнаест манастира и цркава смештених дуж реке Црнице. Сви манастири су из 14. века, рестаурација неких је започета, па ће бити доступни туристима, а у плану је да они буду повезани са средњовековним градом Петрусом који би требало да буде рестауриран. Петрус, који је жупан Вукослав на управљање добио од цара Душана, био је један од центара српске духовности.

На само тридесет и два километра од града налази се прави бисер туризма – излетиште Сисевац. Смештено је у котлини Кучајских планина на 360 метара надморске висине, на извору реке Црнице, у котлини окруженој шумама. Због повољних микроклиматских услова и извора минералне воде био је познат као климатско место још у 14 веку. Параћинци се поносе и излетиштем Грза кроз које протиче истоимена река. Најзанимљивије од свих села је Горња Мутница кроз коју протиче река Сувара. Иако је корито кроз село дуго једва 500 метара, на њој су општина и мештани изградили тридесетак мостова.

Инвестиције и мала предузећа

Локална самоуправа града на Црници ове године добила је 11.128 милиона евра од државних и међународних организација, што је рекордан износ средстава добијен кроз пројекте. Новац је намењен изградњи система одбране од поплава, реконструкцији пет школа, додатном унапређењу заштите од поплава, побољшању водоснабдевања и новим бунарима. Општина је потписала споразуме за комасацију у атару Доњег Видова, израду пољских путева у Буљану, пројекат подршке за додатне социјалне програме, завршетак изградње депоа музеја и активности Туристичке организације, па је обезбедила још 31.466 милиона динара.

Због домаћинског односа према општинском буџету и реализацији жеља мештана свих месних заједница, које они Саши Пауновићу, председнику општине, износе на зборовима, Параћин је град у коме би свако пожелео да живи. Нажалост, он није индустријски центар какав је био у 19. и 20. веку, али су мала и средња предузећа успешно заменила друштвене гиганте и од 2000. године до данас запослили око 2.700 радника.

– Локални предузетници су за четири године изградили дупло више пословног и производног простора него што би било изграђено да је дошла компанија „Делфај” – наводи председник Пауновић.

Како су постали – Џигерани

Насеље Параћин први пут се помиње 1375. године у повељи кнеза Лазара, који повељом манастиру Лаври Светог Атанасија дарује села у Петрушкој области и „Трг Паракинов брод”. Претпоставља се да је Параћин име добио по човеку званом Паракин који је чамцем превозио људе по Црници. Са временом је име промењено у Параћин.

Постоји и легенда да је надимку Параћинаца, Џигерани, кумовао кнез Милош. Наиме, када је долазио у овај град, Параћинци нису знали чиме да га почасте. Јагодинци су их прешли и рекли им да спреме џигерицу, јер је кнез обожава. Када је почео да једе храну коју није волео, књаз Милош је рекао: „Џигерице, и ти ли си месо, Параћинци, и ви сте ми људи.”

Према другој легенди, воз је ударио ћурку у Јагодини, вукао је по прузи, па је џигерица завршила у Параћину. Мештани су по њој добили надимак Џигерани.

Шта је Драгачевац поручио  Хитлеру

Од знаменитих људи, Параћинци најчешће помињу Стевана Стевановића – Стеву Писара, који је топовским ђулетом убио Хафиз-пашу. Док се Турчин одмарао после боја на Иванковцу, Стева Писар, који се добрано напио, молио је Карађорђа да испали из топа. Овај се мало премишљао и на крају му је дозволио. Док је намештао топ, тобџије су му се подсмевале, али је топовско ђуле завршило у пашиној нози. Турци су сутрадан напустили Параћин и Хафиз-паша је убрзо преминуо због задобијене ране.

Параћинци поносно помињу и Светолика Драгачевца, пензионисаног среског начелника. Он је 25. марта 1941. године, на дан када је Драгиша Цветковић, тадашњи председник југословенске владе, потписао приступање Тројном пакту, послао веома оштро писмо немачком фиреру. У том телеграму Драгачевац је Хитлера назвао Каиновим сином. „Пролићемо ти крв и ногом ти, аждајо, стати на врат да се не дигнеш”, написао је поред осталог. Због тога је био први Параћинац који је ухапшен чим су Немци заузели град.