Како су настали руски олигарси

Ниједном од руских олигарха нису паре од баба остале, ни пребијена цркавица. Шта им је, осим тога, још заједничко?

Ниједан од њих није измислио нешто ново;

Ниједан од њих није унапредио нешто постојеће;

Сви су постали већински власници великих компанија, до тада државних предузећа, за време владавине Бориса Јељцина;

Приватизација тих компанија је обављана на основу посебних декрета које је издавао искључиво Јељцин;

Сви су били директни блиски сарадници Јељцина или најближи сарадници његових директних блиских сарадника;

Сви су постали милијардери приликом приватизације Русије;

Сви су постали милијардери непосредно пре или непосредно после другог избора Јељцина за председника Русије;

Сви су се обогатили поставши власници или сувласници минералних сировина: нафте, гаса или метала.

(/slika2)Ево како је текао завршни део процеса приватизације неколико највећих предузећа у Русији. Све се дешавало крајем 1995. године.

ЈУКОС (нафта): Продавало се 45 одсто акција, минимална цена 150 милиона долара. Осмог децембра конзорцијум – Инком банка, Алфа банка и Руска банка – у име свог клијента понудио је на тендеру 350 милиона долара. Задужена да води тендер била је банка Менатеп која је као овлашћени ексклузивни администратор тендера одбила ту понуду јер део улога за учествовање на тендеру није био у готовини. Менатеп банка је у име свог клијента понудила 159 милиона долара и он је проглашен за победника. Већински власник Менатеп банке и власник компаније која је победила на тендеру био је Михаил Ходорковски (тада је имао 31 годину). Он је касније на сличан начин купио додатних 33 одсто за које је платио 150 милиона долара. Ходорковски је од 1990. до 1993. био саветник премијера за економију, а после помоћник министра за нафту и енергију. Ходорковски је 2005. осуђен на осам година робије због малверзација и утаје пореза.

НОРИЛСК (метали): Продавало се 38 одсто акција, али оне имају 51 одсто гласачких права, минимална цена 170 милиона долара.

Новембра 17. компанија Конт са својим гарантом, Руском кредитном банком, нуди 355 милиона долара. Онексим банка, као администратор тендера, одбила је ту понуду, јер јој гаранција није била по мери. Клијент Онексим банке који је понудио 170,1 милиона долара проглашен је за победника. Главни власник Онексим банке и власник компаније која је победила на тендеру је Владимир Потанин (тада је имао 34 године). Он је творац идеје да приватне руске банке позајме држави две милијарде долара путем продаје акција. Рудно поље Норилска садржи: 35 одсто светских резерви никла, 10 одсто светских резерви бакра, 14 одсто светских резерви кобалта, 55 одсто светских резерви паладијума, 20 одсто светских резерви платине, плус мноштво пратећих метала.

СИБНЕФТ (нафта): Продавало се 51 одсто акција, минимална цена 100 милиона долара.

Роман Абрамович је дошао на идеју да се из државних нафтних предузећа по његовом избору издвоје четири и да се од њих формира нова компанија (СИБНЕФТ) која би се приватизовала.

Децембра 28. Инком банка је, у име клијента, предала потребну документацију и понудила 175 милиона долара, али клијент је истовремено повукао понуду. Остала је само понуда Нафтне финансијске компаније од 100,3 милиона долара. Невоља је што је било потребно имати најмање две понуде да би тендер био легалан. Свима је пао камен са срца кад се испоставило да постоји још једна понуда, компаније Тонус. За понуду Тонуса и Нафтне финансијске компаније гарантује банка Менатеп. Понуда је 100,1 милиона долара. Власник победничке компаније је Роман Абрамович (тада 29 година стар). Кућни пријатељ Јељцинових и ортак, у другим пословима, са мужем Јељцинове ћерке Тање.

Истраживања показују да су све приватизације великих предузећа у Русији обављане на описане начине и по тада важећим законима.