Дама која је Београд превела од чаршије до метрополе

Ја лично послове не водим, имам друге људе да се о томе старају, али кажу да је и домаћим и светским трговцима толико стало да овде имају локале да их узимају и кад су због њих на трошку. Господин Миодраг Газибара, консултант за некретнине, рекао ми је да им се и тај губитак, кад сведу рачуне, исплати пошто им је позиционирање на овом месту најбоља реклама: ту ће их сви видети и упамтити, па им посао крене и у другим радњама које имају. Неки дају хиљаде евра на маркетинг, расипају на телевизијске рекламе и билборде. Други плате закуп за локале код мене и, мада то није ни најмање јефтино, прођу још боље.

Признајем, уосталом, да сам због опште кризе и ја пристала на извесно смањење кирија. Раније су оне досезале и више од 100 евра по квадрату, сада закупци просечно дају од 50 до 80 евра. Мада, и то зависи где су се тачно сместили. Господин Никола Ђогатовић, из консултантске куће „Колијерс”, иначе фин човек иако не разумем сасвим зашто сматра да је „Ушће” боља локација за трговину само због регулисаног паркинга и температуре која не зависи од годишњег доба, предочио ми је податке: један власник локала од 20 квадрата тражи месечно 5.000 евра зато што се испред може поставити башта. Поједини су спремни да, само да би отворили бизнис, закуп делом плаћају и процентом од продаје.

Упркос цени, глобалне компаније почеле су да купују, а не само изнајмљују простор за своју марку. „Бекова” робна кућа отишла је у руке турског „Вајкикија”, а обавештена сам да ће ту зграду преуредити у базу компаније која планира да освоји много већи део Европе. Од пре три месеца код мене је најзад стигао још један тржни центар за који сам, колико су га градили, мислила да га никад нећу дочекати. Господин Владимир Вучковић, менаџер односа са закупцима у ТЦ „Рајићева”, каже ми да Томи Хилфигер и Келвин Клајн ни по коју цену нису хтели да испусте позицију у објекту који су њихови представници похвалили да је најмодернији шопинг центар у Европи. Сада им је попуњено 85 локала, а имају 15.300 квадрата.

Чаршија је, не тако давно, брујала о томе како се за мене отимају новокомпоновани богаташи Мирослав Мишковић и Петар Матић, па да је један преузео моју леву, а други десну страну. Њих двојица су на другим местима подигли тржне центре и касније их продали, али су мени остали верни.

Од свих људи, међутим, највише памтим господина Емилијана Јосимовића. Уз сав педигре који сам стекла рођењем, он има велике заслуге за моје стасавање. А и он је захваљујући мени стекао славу првог српског урбанисте.

По његовом сам плану повезала Теразије са Калемегданским парком и Београдском тврђавом и почела да израстам у модеран продужетак старе чаршије. То се подударило са успоном српске грађанске класе. Овде су куће имали сви они који су у Београду тада нешто значили. Међу њима су Марко Стојановић, Никола Спасић, породице Кумануди, Крсмановић... Њихове раскошне грађевине биле су прве палате српског Београда, подизане према пројектима најистакнутијих архитеката и неимара: Милана Антоновића, Александра Бугарског, Константина Јовановића...

Још тада сам постала трговачки центар, сасвим заслужено јер овде више није било блата као у другим улицама него je постављена калдрма. Стигао је савременији водовод и електрично осветљење. Прве канделабре добила сам чим је струја уведена у Београду 1892. године. У 20. веку примила сам највишу научну установу, Српску академију наука и уметности, за којом је у комшилук стигао и Филозофски факултет.

Ако се некада ишло у Трст у куповину, касније, осамдесетих година прошлог века, било је довољно доћи до мене, у комисионе са робом из тог града. Можете ову стару даму оптужити да је подлегла сентименталности, али ми је најдраже било што су ми хрлила деца због чувеног сладоледа „Кварнер”.

Оно на шта сам и данас најпоноснија јесте то што сам нека врста музеја. Приговарају ми да се моје фасаде слабо одржавају и да данас отменије изгледају оне на Косанчићевом венцу и у Савамали. Али, то није моја кривица. И још нешто. Од 1979. године сам просторна културно-историјска целина од изузетног значаја.

Ово је исповест улице. Не било које. Најпознатије српске.