Живот на ивици Марјана Џонића

Марјан Џонић последњи пут нападнут је 30. септембра у Београду док је био на задатку. Тада је показао изузетну храброст и прибраност. Заједно са колегом успео је да савлада нападача који га је ударао песницама док је он висио на вратима џипа који се кретао великом брзином.

„Зауставили смо бели џип ’бе-ем-ве икс 6’ који нам је био сумњив. Возач је отворио прозор и одмах смо схватили да је пијан. У том тренутку нисмо знали да је он у бекству и да за њим полиција и суд трагају због покушаја убиства. Понудио нам је мито. Признао је да је пијан и рекао да ће нам дати 500 евра ако га пустимо”, прича Џонић.

Међутим, Интервентна јединица је тог дана имала информацију да је човек који одговара опису овог возача џипа (у црвеној гардероби, са сличним возилом) виђен како ујутру излази наоружан са једног престоничког сплава.

„Били смо опрезни од првог тренутка. Када смо му тражили документа, схватио је да од мита нема ништа. Окренуо се као да ће узети документа, а уствари, померио је мењач и дао гас. Закорачио сам на праг џипа, а колега је успео да ускочи на сувозачево седиште. Возило се нагло убрзало, а у аутомобилу је настало кошкање. Стајао сам на прагу док се џип кретао великом брзином, а десном руком сам држао волан. Ударао ме је песницом по стомаку и тако смо се кретали 300 метара. Некако сам успео да му склоним ноге са гаса и да закочим. Колега ми је помогао и заједнички смо га савладали и извукли из џипа. Касније смо у скривеној прегради у касети аутомобила нашли и пиштољ це-зе 99. Да му је оружје било за појасом, можемо само да нагађамо шта би урадио”, описује Џонић.

Овај полицајац каријеру је почео у САЈ-у – Специјалној антитерористичкој јединици, где је радио седам година. Последњих осам година ради у Интервентној јединици 92 где као инструктор обучава колеге, а по потреби учествује у акцијама и предводи људе. Пре две године његова екипа је добила позив да је син ударио мајку секиром по глави и забарикадирао се у породичној кући. Џонић је са екипом изашао на терен и прво су покушали да разговарају са нападачем. Међутим, он није желео да прича са полицајцима. Чувари реда стајали су испред закључаних врата док је са друге стране нападач спремно држао секиру.

„Одлучили смо да од најискуснијих припадника направимо тим за упад и да уђемо на силу. Кренуо сам први са штитом. Развалили смо врата и одмах сам добио ударац секиром по штиту. Показало се колико је битно да имамо квалитетну опрему, која ми је тада спасила живот. Убрзо смо савладали нападача”, прича Џонић.

Он каже да је приоритет Интервентне јединице да склоне што више оружја и дроге са улица. Међутим, осим што хапсе криминалце и дилере наркотика, неретко су на мети и психијатријских болесника. Пре шест-седам година ова јединица добила је позив из болнице за психијатрију „Лаза Лазаревић”.

„Јавили су нам да је агресиван пацијент успео да се ослободи и да има велики нож код себе. Јурио је техничаре у болници. Запослени су побегли у једну просторију и закључали се. Нападач је остао закључан у другој соби са пацијентима. Када смо стигли, прво смо покушали да разговарамо са њим, али он је то одбио. Био је веома крупан и снажан, а притом еуфоричан. Провалили смо врата и ушли са штитовима, Нападач је једним ударцем, као од шале поломио колеги штит и оборио га. Пробао сам да га онеспособим ударцима палицом, али он је био толико снажан да то није вредело. Посекао ме је ножем по глави и на неколико места ми је исекао панцир. Некако сам успевао да се одбраним, да ме не убоде ножем. Тешком муком, након неколико минута, успели смо да га савладамо. Ризиковали смо живот, али знајући да је човек болестан нисмо пуцали на њега, иако су били испуњени сви услови за то”, закључује Марјан Џонић.

Полицијски посао један је од најопаснијих, а са нагомиланим стресом сваки припадник МУП-а бори се како уме. Марјан Џонић каже да се од стреса ослобађа уз помоћ спорта. Он већ тридесет и једну годину, између осталог, тренира карате, практично стрељаштво и кик-бокс. Иако имају мале плате, многи полицајци кажу да се тим занимањем и не баве због новца, а да, са друге стране, нема тих пара које могу да плате њихов рад. Највеће задовољство пружа им добро одрађена акција, када преступника приведу правди и спасу нечији живот.