Život na ivici Marjana Džonića

Marjan Džonić poslednji put napadnut je 30. septembra u Beogradu dok je bio na zadatku. Tada je pokazao izuzetnu hrabrost i pribranost. Zajedno sa kolegom uspeo je da savlada napadača koji ga je udarao pesnicama dok je on visio na vratima džipa koji se kretao velikom brzinom.

„Zaustavili smo beli džip ’be-em-ve iks 6’ koji nam je bio sumnjiv. Vozač je otvorio prozor i odmah smo shvatili da je pijan. U tom trenutku nismo znali da je on u bekstvu i da za njim policija i sud tragaju zbog pokušaja ubistva. Ponudio nam je mito. Priznao je da je pijan i rekao da će nam dati 500 evra ako ga pustimo”, priča Džonić.

Međutim, Interventna jedinica je tog dana imala informaciju da je čovek koji odgovara opisu ovog vozača džipa (u crvenoj garderobi, sa sličnim vozilom) viđen kako ujutru izlazi naoružan sa jednog prestoničkog splava.

„Bili smo oprezni od prvog trenutka. Kada smo mu tražili dokumenta, shvatio je da od mita nema ništa. Okrenuo se kao da će uzeti dokumenta, a ustvari, pomerio je menjač i dao gas. Zakoračio sam na prag džipa, a kolega je uspeo da uskoči na suvozačevo sedište. Vozilo se naglo ubrzalo, a u automobilu je nastalo koškanje. Stajao sam na pragu dok se džip kretao velikom brzinom, a desnom rukom sam držao volan. Udarao me je pesnicom po stomaku i tako smo se kretali 300 metara. Nekako sam uspeo da mu sklonim noge sa gasa i da zakočim. Kolega mi je pomogao i zajednički smo ga savladali i izvukli iz džipa. Kasnije smo u skrivenoj pregradi u kaseti automobila našli i pištolj ce-ze 99. Da mu je oružje bilo za pojasom, možemo samo da nagađamo šta bi uradio”, opisuje Džonić.

Ovaj policajac karijeru je počeo u SAJ-u – Specijalnoj antiterorističkoj jedinici, gde je radio sedam godina. Poslednjih osam godina radi u Interventnoj jedinici 92 gde kao instruktor obučava kolege, a po potrebi učestvuje u akcijama i predvodi ljude. Pre dve godine njegova ekipa je dobila poziv da je sin udario majku sekirom po glavi i zabarikadirao se u porodičnoj kući. Džonić je sa ekipom izašao na teren i prvo su pokušali da razgovaraju sa napadačem. Međutim, on nije želeo da priča sa policajcima. Čuvari reda stajali su ispred zaključanih vrata dok je sa druge strane napadač spremno držao sekiru.

„Odlučili smo da od najiskusnijih pripadnika napravimo tim za upad i da uđemo na silu. Krenuo sam prvi sa štitom. Razvalili smo vrata i odmah sam dobio udarac sekirom po štitu. Pokazalo se koliko je bitno da imamo kvalitetnu opremu, koja mi je tada spasila život. Ubrzo smo savladali napadača”, priča Džonić.

On kaže da je prioritet Interventne jedinice da sklone što više oružja i droge sa ulica. Međutim, osim što hapse kriminalce i dilere narkotika, neretko su na meti i psihijatrijskih bolesnika. Pre šest-sedam godina ova jedinica dobila je poziv iz bolnice za psihijatriju „Laza Lazarević”.

„Javili su nam da je agresivan pacijent uspeo da se oslobodi i da ima veliki nož kod sebe. Jurio je tehničare u bolnici. Zaposleni su pobegli u jednu prostoriju i zaključali se. Napadač je ostao zaključan u drugoj sobi sa pacijentima. Kada smo stigli, prvo smo pokušali da razgovaramo sa njim, ali on je to odbio. Bio je veoma krupan i snažan, a pritom euforičan. Provalili smo vrata i ušli sa štitovima, Napadač je jednim udarcem, kao od šale polomio kolegi štit i oborio ga. Probao sam da ga onesposobim udarcima palicom, ali on je bio toliko snažan da to nije vredelo. Posekao me je nožem po glavi i na nekoliko mesta mi je isekao pancir. Nekako sam uspevao da se odbranim, da me ne ubode nožem. Teškom mukom, nakon nekoliko minuta, uspeli smo da ga savladamo. Rizikovali smo život, ali znajući da je čovek bolestan nismo pucali na njega, iako su bili ispunjeni svi uslovi za to”, zaključuje Marjan Džonić.

Policijski posao jedan je od najopasnijih, a sa nagomilanim stresom svaki pripadnik MUP-a bori se kako ume. Marjan Džonić kaže da se od stresa oslobađa uz pomoć sporta. On već trideset i jednu godinu, između ostalog, trenira karate, praktično streljaštvo i kik-boks. Iako imaju male plate, mnogi policajci kažu da se tim zanimanjem i ne bave zbog novca, a da, sa druge strane, nema tih para koje mogu da plate njihov rad. Najveće zadovoljstvo pruža im dobro odrađena akcija, kada prestupnika privedu pravdi i spasu nečiji život.