Нећемо посао, хоћемо на море

И у претходне три године, у сличним анкетама, море је био влажни сан Срба.

Истине ради, у питању „шта себи желите 2018. године”, помиње се летовање, али какав је то годишњи одмор ако се не  брчкамо у Јадрану, Егеју и осталим великим барама. Заиста, где и са којим парама да отпутујемо следећег лета? Хотели у Египту и Тунису делују примамљиво. Чак и по цену да апокалиптична сцена мог катапултирања са песковите плаже право у небо донекле изгледа романтично. Бар би ме укокали у ултра олинклузив аранжману, где бих одлетео привучен јефтиним ценама, на 12 рата.

Хајде да замислим како се играм животом. Не на добровољној бази, већ на основу уплаћеног аранжмана. Најпре бих се добро најео, а потом заронио у топло море, уживајући у оном делу коралних скровишта где не допиру подводне мине. Кад бих изронио из тог уточишта рајске лепоте, поново бих се сусрео са паклом на песку. Извесна је могућност да би ме рокнуо „калашњиковим” некакав брадоња, или бих посматрао како исти тај тип, обмотан експлозивом, вози стари комби којим се превози воће на егзотичне пијаце.

Срби који више нису желели да сањају море, храбро су путовали ка дестинацијама дум-дум туризма. И провели су се одлично. Нису хтели да се врате, иако су се око њих чуле експлозије. Потпуно их разумем. Онај који је узео потрошачки кредит да одсања свој сан неће се предати пред бомбашима самоубицама, макар наш туриста специјалац био наоружан маском и перајима.

Тешим се, тако, да би Египћани морали да ми поклоне много камила, понешто злата и бедуински шатор, како бих и евентуално помислио да седнем у авион који надлеће подручја где се сусрећу птице, облаци и ракете земља-ваздух.

Хрватску одмах избацујем са листе мојих жеља, јер бих пре слушао Бору Дрљачу него Томпсона. И не бих да ме, због стомака и наочара, замене са Шешељем.

У бугарске мочваре можда бих и могао да умочим ноге, али море није нарочито слано, а дува страшније и језивије него на Дунаву, па се питам који то ђаво може да ме натера да се домогнем нечега што личи на Аду Циганлију.

Али, могу бар да сањарим и тешим се, јер три године нисам видео море. Ваљда ће четврта бити срећна... Није лош знак што нас не напушта оптимизам. На питање како процењујемо да ћемо живети у 2018. години у односу на протеклу, 53 одсто анкетираних предвиђа да ће живети исто, 17 одсто њих да ће им бити мало боље, а девет процената знатно боље. Тек девет одсто мисли да ће живети знатно горе.

Ако крене набоље, најлогичнији избор за годишњи одмор је Црна Гора. Али то знају и они, те зидају цене као Свето Маровић Будву, тако да ни Сутоморе није што је некад било. Пиво ће ме коштати као авионска такса, пица као мали сервис за половни „фијат”, аранжман као плац у Овчи. Вреди ли окупати се за те паре или остати сањар у анкетама? Извесно је да ће ме и даље прогонити ноћне море због мора, макар се усудио да га поново видим. Јер, колика год да је плата, она је мала, нарочито за оне који су узели стамбене кредите у време када су камате биле нешто мање од зеленашких. Утеха је да банке не шаљу момке с бејзбол палицама како би наплатили ризичне кредите, али са стварањем касте судских извршитеља, ствар дође на исто. Унутрашњи органи остаће вам на свом месту, али ће ентеријер вашег дома изгледати другачије. Остаћете без телевизора, компјутера, намештаја и беле технике. Власници станова који су се задужили у швајцарцима вероватно нису анкетирани, јер би се у одговорима нашла и жеља да се Свевишњи спусти на земљу.

Срећник који је узео стамбени кредит у еврима, кад успе да некако поплаћа све рачуне, од инфостана до мобилног, за летовање би морао да узме нови кредит. Зато играм лото, иако сам свестан да имам веће шансе да ме удари гром у дневној соби него да добијем милионе на државној коцки. Они које не верују државном бубњу, верују приватним кладионицама, које постају једна од најразвијенијих привредних грана. Некада је Слоба говорио: „Ако не умемо да радимо, умемо да се бијемо”. Данас се може рећи: „Ако нећемо да радимо, хоћемо да се кладимо”.

То посредно потврђује и податак из анкете који је нарочито забрињавајући. Наиме, свега 14 одсто грађана жели да у 2018. години нађе посао. Шта онда желе да раде, ако неће да раде? Алармантно је да не желимо да радимо, а да хоћемо на летовање, што значи да желимо на море без мотике. Као што забрињава да и они који раде до њега тешко могу да допливају. А и ко нас пита за здравље.