Nećemo posao, hoćemo na more

I u prethodne tri godine, u sličnim anketama, more je bio vlažni san Srba.

Istine radi, u pitanju „šta sebi želite 2018. godine”, pominje se letovanje, ali kakav je to godišnji odmor ako se ne  brčkamo u Jadranu, Egeju i ostalim velikim barama. Zaista, gde i sa kojim parama da otputujemo sledećeg leta? Hoteli u Egiptu i Tunisu deluju primamljivo. Čak i po cenu da apokaliptična scena mog katapultiranja sa peskovite plaže pravo u nebo donekle izgleda romantično. Bar bi me ukokali u ultra olinkluziv aranžmanu, gde bih odleteo privučen jeftinim cenama, na 12 rata.

Hajde da zamislim kako se igram životom. Ne na dobrovoljnoj bazi, već na osnovu uplaćenog aranžmana. Najpre bih se dobro najeo, a potom zaronio u toplo more, uživajući u onom delu koralnih skrovišta gde ne dopiru podvodne mine. Kad bih izronio iz tog utočišta rajske lepote, ponovo bih se susreo sa paklom na pesku. Izvesna je mogućnost da bi me roknuo „kalašnjikovim” nekakav bradonja, ili bih posmatrao kako isti taj tip, obmotan eksplozivom, vozi stari kombi kojim se prevozi voće na egzotične pijace.

Srbi koji više nisu želeli da sanjaju more, hrabro su putovali ka destinacijama dum-dum turizma. I proveli su se odlično. Nisu hteli da se vrate, iako su se oko njih čule eksplozije. Potpuno ih razumem. Onaj koji je uzeo potrošački kredit da odsanja svoj san neće se predati pred bombašima samoubicama, makar naš turista specijalac bio naoružan maskom i perajima.

Tešim se, tako, da bi Egipćani morali da mi poklone mnogo kamila, ponešto zlata i beduinski šator, kako bih i eventualno pomislio da sednem u avion koji nadleće područja gde se susreću ptice, oblaci i rakete zemlja-vazduh.

Hrvatsku odmah izbacujem sa liste mojih želja, jer bih pre slušao Boru Drljaču nego Tompsona. I ne bih da me, zbog stomaka i naočara, zamene sa Šešeljem.

U bugarske močvare možda bih i mogao da umočim noge, ali more nije naročito slano, a duva strašnije i jezivije nego na Dunavu, pa se pitam koji to đavo može da me natera da se domognem nečega što liči na Adu Ciganliju.

Ali, mogu bar da sanjarim i tešim se, jer tri godine nisam video more. Valjda će četvrta biti srećna... Nije loš znak što nas ne napušta optimizam. Na pitanje kako procenjujemo da ćemo živeti u 2018. godini u odnosu na proteklu, 53 odsto anketiranih predviđa da će živeti isto, 17 odsto njih da će im biti malo bolje, a devet procenata znatno bolje. Tek devet odsto misli da će živeti znatno gore.

Ako krene nabolje, najlogičniji izbor za godišnji odmor je Crna Gora. Ali to znaju i oni, te zidaju cene kao Sveto Marović Budvu, tako da ni Sutomore nije što je nekad bilo. Pivo će me koštati kao avionska taksa, pica kao mali servis za polovni „fijat”, aranžman kao plac u Ovči. Vredi li okupati se za te pare ili ostati sanjar u anketama? Izvesno je da će me i dalje progoniti noćne more zbog mora, makar se usudio da ga ponovo vidim. Jer, kolika god da je plata, ona je mala, naročito za one koji su uzeli stambene kredite u vreme kada su kamate bile nešto manje od zelenaških. Uteha je da banke ne šalju momke s bejzbol palicama kako bi naplatili rizične kredite, ali sa stvaranjem kaste sudskih izvršitelja, stvar dođe na isto. Unutrašnji organi ostaće vam na svom mestu, ali će enterijer vašeg doma izgledati drugačije. Ostaćete bez televizora, kompjutera, nameštaja i bele tehnike. Vlasnici stanova koji su se zadužili u švajcarcima verovatno nisu anketirani, jer bi se u odgovorima našla i želja da se Svevišnji spusti na zemlju.

Srećnik koji je uzeo stambeni kredit u evrima, kad uspe da nekako poplaća sve račune, od infostana do mobilnog, za letovanje bi morao da uzme novi kredit. Zato igram loto, iako sam svestan da imam veće šanse da me udari grom u dnevnoj sobi nego da dobijem milione na državnoj kocki. Oni koje ne veruju državnom bubnju, veruju privatnim kladionicama, koje postaju jedna od najrazvijenijih privrednih grana. Nekada je Sloba govorio: „Ako ne umemo da radimo, umemo da se bijemo”. Danas se može reći: „Ako nećemo da radimo, hoćemo da se kladimo”.

To posredno potvrđuje i podatak iz ankete koji je naročito zabrinjavajući. Naime, svega 14 odsto građana želi da u 2018. godini nađe posao. Šta onda žele da rade, ako neće da rade? Alarmantno je da ne želimo da radimo, a da hoćemo na letovanje, što znači da želimo na more bez motike. Kao što zabrinjava da i oni koji rade do njega teško mogu da doplivaju. A i ko nas pita za zdravlje.