Чолаковићи посланици читав век

Ових ста­во­ва др­жа­ли су се и ње­го­ви след­бе­ни­ци у по­сла­нич­ким клу­па­ма. Ри­сто је, при­ча Мо­мо, био по­сла­ник цр­но­гор­ског пар­ла­мен­та из ник­шић­ког кра­ја, та­да­шње ста­ре Хер­це­го­ви­не. Био је ва­тре­ни за­го­вор­ник ује­ди­ње­ња Цр­не Го­ре са Ср­би­јом, а ка­да је оно 1918. го­ди­не из­гла­са­но, иза­бран је за по­сла­ни­ка у Скуп­шти­ни ује­ди­ње­ња. 

На­жа­лост, до­да­је, ни­је на њој уче­ство­вао, јер су га про­тив­ни­ци ује­ди­ње­ња уби­ли на два ки­ло­ме­тра од ку­ће. По­дат­ке о ли­ку и де­лу свог де­де Мо­мо је про­на­шао ка­да је пр­ви пут сам по­стао по­сла­ник, 2008. го­ди­не, у ар­хи­ви Скуп­шти­не Ср­би­је, а део до­ку­мен­та­ци­је по­сто­ји и у Исто­риј­ском ар­хи­ву Цр­не Го­ре. Ка­же да у ар­хи­ви ни­је са­чу­ва­на ни­јед­на Ри­сти­на фо­то­гра­фи­ја, али је­су не­ки ње­го­ви го­во­ри. До­да­је: „Не­ма то­га мно­го, али нај­ја­чи ути­сак су на ме­не оста­ви­ла ње­го­ва из­ла­га­ња о по­ло­жа­ју се­ља­ка, љу­ди на се­лу, где је и сам жи­вео. Ме­ђу­тим, ње­го­ви го­во­ри о ује­ди­ње­њу Ср­би­је и Цр­не Го­ре су ме оду­ше­ви­ли. Го­во­рио је да то ни­су брат­ски на­ро­ди, то је је­дан на­род. За­ла­гао се и за по­ро­дич­не вред­но­сти, по­ро­ди­ца му је би­ла ја­ко ва­жна. У тим па­пи­ри­ма пи­ше да је био вр­ло угле­дан до­ма­ћин у свом кра­ју.”

Део по­ро­ди­це Чо­ла­ко­вић исе­лио се на Ко­со­во и Ме­то­хи­ју 1923. го­ди­не, а из тог огран­ка у скуп­штин­ске клу­пе сти­гао је Кр­сто Чо­ла­ко­вић, ко­ји је био учи­тељ. Мо­мо ис­ти­че: „Кр­сто је био по­сла­ник Де­мо­крат­ског по­кре­та, али о ње­го­вим ак­тив­но­сти­ма у скуп­штин­ској ар­хи­ви ни­сам мо­гао да про­на­ђем мно­го то­га. Ви­ше сам слу­шао од ро­ђа­ка, ко­ји су при­ча­ли да је био ве­о­ма ан­га­жо­ван, по­све­ћен по­сла­нич­ком по­слу и да је у сва­кој при­ли­ци ис­ти­цао по­тре­бу де­мо­крат­ског ува­жа­ва­ња ме­ђу љу­ди­ма.”

По­ро­дич­но ста­бло Чо­ла­ко­ви­ћа ста­ро је 390 го­ди­на, а на ње­му је, при­ча Мо­мо, и по­зна­ти ре­во­лу­ци­о­нар и књи­жев­ник Ро­до­љуб Чо­ла­ко­вић, ко­ји је по­стао по­сла­ник 1958. го­ди­не. Део по­ро­ди­це Чо­ла­ко­вић, ко­јој при­па­да и Мо­ма, 1945. го­ди­не до­се­лио се из Цр­не Го­ре у Вр­бас, а Ро­до­љуб Чо­ла­ко­вић је, до­да­је, био по­себ­но ве­зан за Учи­тељ­ску шко­лу у Сом­бо­ру, па је увек ка­да би ишао та­мо свра­ћао и у дом Мо­ми­них ро­ди­те­ља.

Ис­ти­че: „Био сам осно­вац ка­да је он до­ла­зио, а пам­тим да би  се у на­шој ку­ћи оку­пи­ло до­ста ком­ши­ја и ро­ђа­ка ка­да год је он тре­ба­ло да до­ђе. Као де­чак во­лео сам да слу­шам ње­го­ве при­че о ре­во­лу­ци­ји и о на­род­но­о­сло­бо­ди­лач­кој бор­би, али по­себ­но сам за­пам­тио да је увек ис­ти­цао да стал­но тре­ба да се учи, да се сти­чу но­ва зна­ња. То­га о уче­њу сам се ка­сни­је че­сто се­ћао и тог пра­ви­ла се при­др­жа­вао, та­ко да и дан-да­нас учим. И он је увек на­гла­ша­вао по­тре­бу да се по­шту­је по­ро­ди­ца, да се љу­ди ме­ђу­соб­но ува­жа­ва­ју и да увек мо­ра­ју да са­чу­ва­ју људ­скост.”

Мо­ми­ни ро­ди­те­љи су, ка­же, би­ли чла­но­ви Са­ве­за ко­му­ни­ста, али ни­су би­ли ак­тив­ни: „Би­ли су зе­мљо­рад­ни­ци и ра­ди­ли у се­љач­кој рад­ној за­дру­зи ’Са­ва Ко­ва­че­вић’, а све сна­ге су усме­ри­ли на обез­бе­ђи­ва­ње уло­ва за жи­вот и шко­ло­ва­ње сво­је пе­то­ро де­це, од ко­је сам се је­ди­но ја укљу­чио у по­ли­ти­ку.” Те при­че Ро­до­љу­ба Чо­ла­ко­ви­ћа, ко­је је слу­шао као де­чак, као и ње­го­ва де­ла, ни­су би­ли без ути­ца­ја на ње­га.

Ка­же, кроз смех, да му је пр­ви „функ­ци­о­нер­ски по­сао” био да у пр­вом раз­ре­ду основ­не шко­ле одр­жа­ва ред на ча­су док се не вра­ти учи­тељ Или­ја Мир­ко­вић. Био је, из­ме­ђу оста­лог, у Са­ве­зу со­ци­ја­ли­стич­ке омла­ди­не Ју­го­сла­ви­је, че­ти­ри пу­та удар­ник на рад­ним ак­ци­ја­ма, па функ­ци­о­нер у Са­ве­зу ко­му­ни­ста, а нај­ви­ше је био ан­га­жо­ван у син­ди­ка­ту, од пред­сед­ни­ка фа­брич­ког син­ди­ка­та, пре­ко вој­во­ђан­ског сти­гао је и до пр­вог чо­ве­ка Са­ве­за син­ди­ка­та Ју­го­сла­ви­је. Ба­вио се и спор­том у ко­ме је, што као ак­тив­ни играч ру­ко­ме­та, што као функ­ци­о­нер, про­вео 50 го­ди­на. 

Он­да је оти­шао у пен­зи­ју, али ту га је про­на­шао Јо­ван Кр­ко­ба­бић с ко­јим је са­ра­ђи­вао као пред­сед­ник ју­го­сло­вен­ског син­ди­ка­та и убе­дио га, „због окол­но­сти ко­је су вла­да­ле две­хи­ља­ди­тих, по­себ­но 2004. и 2005, да фор­ми­ра­мо Пар­ти­ју ује­ди­ње­них пен­зи­о­не­ра”. Као пот­пред­сед­ник ПУПС-а сти­гао је у по­сла­нич­ке клу­пе 2008. го­ди­не. Тру­ди се, ка­же, да све ове го­ди­не не­гу­је де­мо­крат­ски ди­ја­лог, да са по­ли­тич­ким про­тив­ни­ци­ма раз­го­ва­ра са ува­жа­ва­њем. Ис­ти­че: „Ни­ка­да не­ћу за­бо­ра­ви­ти свој пр­ви ула­зак у пар­ла­мент, јер је је­дан по­ли­тич­ки про­тив­ник стра­шно из­вре­ђао ПУПС, што сам ја до­жи­вео и лич­но. Мо­рао сам да му од­го­во­рим, али тај ути­сак ћу но­си­ти до кра­ја жи­во­та, јер ни­је би­ло ни­ка­квог раз­ло­га за та­кав на­пад.”

Мо­мо има си­на и ћер­ку, али њих по­ли­ти­ка не за­ни­ма. Ме­ђу­тим, има и пе­то­ро уну­ча­ди, а уну­ка Ми­на Да­мја­но­вић по­ка­зу­је ин­те­ре­со­ва­ње за по­ли­ти­ку. Ка­же: „Ми­на је члан Европ­ског пар­ла­мен­та мла­дих, ко­ји ће сво­ју кон­фе­рен­ци­ју иду­ће го­ди­не одр­жа­ти у Но­вом Са­ду. Она по­ка­зу­је же­љу да бу­де по­ли­ти­чар.” Не­ма на­ме­ру да уну­ку учла­њу­је у сво­ју пар­ти­ју: „Во­лео бих да она, уз мо­ју по­др­шку, са­ма се­би обез­бе­ди про­стор де­ло­ва­ња.” Мо­мо Чо­ла­ко­вић на­ја­вљу­је да ће кад за­вр­ши овај по­сла­нич­ки по­сао на­пи­са­ти књи­гу, за кућ­ну упо­тре­бу, где ће би­ти по­ме­ну­ти и Чо­ла­ко­ви­ћи из ове при­че, а до­ку­мен­та­ци­ју већ при­ку­пља.