Čolakovići poslanici čitav vek

Ovih sta­vo­va dr­ža­li su se i nje­go­vi sled­be­ni­ci u po­sla­nič­kim klu­pa­ma. Ri­sto je, pri­ča Mo­mo, bio po­sla­nik cr­no­gor­skog par­la­men­ta iz nik­šić­kog kra­ja, ta­da­šnje sta­re Her­ce­go­vi­ne. Bio je va­tre­ni za­go­vor­nik uje­di­nje­nja Cr­ne Go­re sa Sr­bi­jom, a ka­da je ono 1918. go­di­ne iz­gla­sa­no, iza­bran je za po­sla­ni­ka u Skup­šti­ni uje­di­nje­nja. 

Na­ža­lost, do­da­je, ni­je na njoj uče­stvo­vao, jer su ga pro­tiv­ni­ci uje­di­nje­nja ubi­li na dva ki­lo­me­tra od ku­će. Po­dat­ke o li­ku i de­lu svog de­de Mo­mo je pro­na­šao ka­da je pr­vi put sam po­stao po­sla­nik, 2008. go­di­ne, u ar­hi­vi Skup­šti­ne Sr­bi­je, a deo do­ku­men­ta­ci­je po­sto­ji i u Isto­rij­skom ar­hi­vu Cr­ne Go­re. Ka­že da u ar­hi­vi ni­je sa­ču­va­na ni­jed­na Ri­sti­na fo­to­gra­fi­ja, ali je­su ne­ki nje­go­vi go­vo­ri. Do­da­je: „Ne­ma to­ga mno­go, ali naj­ja­či uti­sak su na me­ne osta­vi­la nje­go­va iz­la­ga­nja o po­lo­ža­ju se­lja­ka, lju­di na se­lu, gde je i sam ži­veo. Me­đu­tim, nje­go­vi go­vo­ri o uje­di­nje­nju Sr­bi­je i Cr­ne Go­re su me odu­še­vi­li. Go­vo­rio je da to ni­su brat­ski na­ro­di, to je je­dan na­rod. Za­la­gao se i za po­ro­dič­ne vred­no­sti, po­ro­di­ca mu je bi­la ja­ko va­žna. U tim pa­pi­ri­ma pi­še da je bio vr­lo ugle­dan do­ma­ćin u svom kra­ju.”

Deo po­ro­di­ce Čo­la­ko­vić ise­lio se na Ko­so­vo i Me­to­hi­ju 1923. go­di­ne, a iz tog ogran­ka u skup­štin­ske klu­pe sti­gao je Kr­sto Čo­la­ko­vić, ko­ji je bio uči­telj. Mo­mo is­ti­če: „Kr­sto je bio po­sla­nik De­mo­krat­skog po­kre­ta, ali o nje­go­vim ak­tiv­no­sti­ma u skup­štin­skoj ar­hi­vi ni­sam mo­gao da pro­na­đem mno­go to­ga. Vi­še sam slu­šao od ro­đa­ka, ko­ji su pri­ča­li da je bio ve­o­ma an­ga­žo­van, po­sve­ćen po­sla­nič­kom po­slu i da je u sva­koj pri­li­ci is­ti­cao po­tre­bu de­mo­krat­skog uva­ža­va­nja me­đu lju­di­ma.”

Po­ro­dič­no sta­blo Čo­la­ko­vi­ća sta­ro je 390 go­di­na, a na nje­mu je, pri­ča Mo­mo, i po­zna­ti re­vo­lu­ci­o­nar i knji­žev­nik Ro­do­ljub Čo­la­ko­vić, ko­ji je po­stao po­sla­nik 1958. go­di­ne. Deo po­ro­di­ce Čo­la­ko­vić, ko­joj pri­pa­da i Mo­ma, 1945. go­di­ne do­se­lio se iz Cr­ne Go­re u Vr­bas, a Ro­do­ljub Čo­la­ko­vić je, do­da­je, bio po­seb­no ve­zan za Uči­telj­sku ško­lu u Som­bo­ru, pa je uvek ka­da bi išao ta­mo svra­ćao i u dom Mo­mi­nih ro­di­te­lja.

Is­ti­če: „Bio sam osno­vac ka­da je on do­la­zio, a pam­tim da bi  se u na­šoj ku­ći oku­pi­lo do­sta kom­ši­ja i ro­đa­ka ka­da god je on tre­ba­lo da do­đe. Kao de­čak vo­leo sam da slu­šam nje­go­ve pri­če o re­vo­lu­ci­ji i o na­rod­no­o­slo­bo­di­lač­koj bor­bi, ali po­seb­no sam za­pam­tio da je uvek is­ti­cao da stal­no tre­ba da se uči, da se sti­ču no­va zna­nja. To­ga o uče­nju sam se ka­sni­je če­sto se­ćao i tog pra­vi­la se pri­dr­ža­vao, ta­ko da i dan-da­nas učim. I on je uvek na­gla­ša­vao po­tre­bu da se po­štu­je po­ro­di­ca, da se lju­di me­đu­sob­no uva­ža­va­ju i da uvek mo­ra­ju da sa­ču­va­ju ljud­skost.”

Mo­mi­ni ro­di­te­lji su, ka­že, bi­li čla­no­vi Sa­ve­za ko­mu­ni­sta, ali ni­su bi­li ak­tiv­ni: „Bi­li su ze­mljo­rad­ni­ci i ra­di­li u se­ljač­koj rad­noj za­dru­zi ’Sa­va Ko­va­če­vić’, a sve sna­ge su usme­ri­li na obez­be­đi­va­nje ulo­va za ži­vot i ško­lo­va­nje svo­je pe­to­ro de­ce, od ko­je sam se je­di­no ja uklju­čio u po­li­ti­ku.” Te pri­če Ro­do­lju­ba Čo­la­ko­vi­ća, ko­je je slu­šao kao de­čak, kao i nje­go­va de­la, ni­su bi­li bez uti­ca­ja na nje­ga.

Ka­že, kroz smeh, da mu je pr­vi „funk­ci­o­ner­ski po­sao” bio da u pr­vom raz­re­du osnov­ne ško­le odr­ža­va red na ča­su dok se ne vra­ti uči­telj Ili­ja Mir­ko­vić. Bio je, iz­me­đu osta­log, u Sa­ve­zu so­ci­ja­li­stič­ke omla­di­ne Ju­go­sla­vi­je, če­ti­ri pu­ta udar­nik na rad­nim ak­ci­ja­ma, pa funk­ci­o­ner u Sa­ve­zu ko­mu­ni­sta, a naj­vi­še je bio an­ga­žo­van u sin­di­ka­tu, od pred­sed­ni­ka fa­brič­kog sin­di­ka­ta, pre­ko voj­vo­đan­skog sti­gao je i do pr­vog čo­ve­ka Sa­ve­za sin­di­ka­ta Ju­go­sla­vi­je. Ba­vio se i spor­tom u ko­me je, što kao ak­tiv­ni igrač ru­ko­me­ta, što kao funk­ci­o­ner, pro­veo 50 go­di­na. 

On­da je oti­šao u pen­zi­ju, ali tu ga je pro­na­šao Jo­van Kr­ko­ba­bić s ko­jim je sa­ra­đi­vao kao pred­sed­nik ju­go­slo­ven­skog sin­di­ka­ta i ube­dio ga, „zbog okol­no­sti ko­je su vla­da­le dve­hi­lja­di­tih, po­seb­no 2004. i 2005, da for­mi­ra­mo Par­ti­ju uje­di­nje­nih pen­zi­o­ne­ra”. Kao pot­pred­sed­nik PUPS-a sti­gao je u po­sla­nič­ke klu­pe 2008. go­di­ne. Tru­di se, ka­že, da sve ove go­di­ne ne­gu­je de­mo­krat­ski di­ja­log, da sa po­li­tič­kim pro­tiv­ni­ci­ma raz­go­va­ra sa uva­ža­va­njem. Is­ti­če: „Ni­ka­da ne­ću za­bo­ra­vi­ti svoj pr­vi ula­zak u par­la­ment, jer je je­dan po­li­tič­ki pro­tiv­nik stra­šno iz­vre­đao PUPS, što sam ja do­ži­veo i lič­no. Mo­rao sam da mu od­go­vo­rim, ali taj uti­sak ću no­si­ti do kra­ja ži­vo­ta, jer ni­je bi­lo ni­ka­kvog raz­lo­ga za ta­kav na­pad.”

Mo­mo ima si­na i ćer­ku, ali njih po­li­ti­ka ne za­ni­ma. Me­đu­tim, ima i pe­to­ro unu­ča­di, a unu­ka Mi­na Da­mja­no­vić po­ka­zu­je in­te­re­so­va­nje za po­li­ti­ku. Ka­že: „Mi­na je član Evrop­skog par­la­men­ta mla­dih, ko­ji će svo­ju kon­fe­ren­ci­ju idu­će go­di­ne odr­ža­ti u No­vom Sa­du. Ona po­ka­zu­je že­lju da bu­de po­li­ti­čar.” Ne­ma na­me­ru da unu­ku učla­nju­je u svo­ju par­ti­ju: „Vo­leo bih da ona, uz mo­ju po­dr­šku, sa­ma se­bi obez­be­di pro­stor de­lo­va­nja.” Mo­mo Čo­la­ko­vić na­ja­vlju­je da će kad za­vr­ši ovaj po­sla­nič­ki po­sao na­pi­sa­ti knji­gu, za kuć­nu upo­tre­bu, gde će bi­ti po­me­nu­ti i Čo­la­ko­vi­ći iz ove pri­če, a do­ku­men­ta­ci­ju već pri­ku­plja.