Техеран и под унутрашњом опсадом

Да је за­и­ста уве­рен да се не су­о­ча­ва са аутен­тич­ним гне­вом на­ро­да, ко­ји је бо­ље пу­сти­ти да се из­ду­ва не­го га на­сил­но за­тр­ти, моћ­ни без­бед­но­сни апа­рат Ира­на је мо­гао бр­зо и ла­ко иза­ћи на крај са ово­ли­ко де­мон­стра­на­та.

Њих је, на­и­ме, ма­ње не­го 2009. го­ди­не. Та­да су би­ли кон­цен­три­са­ни у Те­хе­ра­ну и ма­хом је би­ла реч о при­пад­ни­ци­ма сред­ње кла­се, са ја­сним вођ­ством и ар­ти­ку­ли­са­ним по­ли­тич­ким зах­те­ви­ма за по­пу­шта­ње сте­га ко­је на­ме­ћу нај­кон­зер­ва­тив­ни­ји де­ло­ви вла­сти. Са­да су на ули­ца­ма ра­зних гра­до­ва ни­жи со­ци­јал­ни сло­је­ви, без вид­них ли­де­ра и иде­о­ло­шки нео­д­ре­ђе­ни ако је су­ди­ти по то­ме што се у по­кли­чи­ма остр­вљу­ју на све фрак­ци­је иран­ског ре­жи­ма, под­јед­на­ко им при­пи­су­ју­ћи кри­ви­цу због сла­бе еко­но­ми­је. 

Све то чи­ни про­те­сте под­ло­жним спон­та­ном ра­си­па­њу на­кон по­чет­ног за­ма­ха, али од­ра­жа­ва и раз­гра­на­тост оног не­за­до­вољ­ства ко­је нај­те­же про­ла­зи и нај­о­па­сни­је је за сва­ку власт. Џе­по­ви и сто­ма­ци обич­них Ира­на­ца се, ка­ко су по­ру­чи­ва­ли не­ки од де­мон­стра­на­та, не мо­гу на­пу­ни­ти ус­пе­си­ма у Си­ри­ји и Ли­ба­ну или па­ро­ла­ма о Па­ле­сти­ни. Спољ­ни про­до­ри Ира­на су упла­ши­ли ње­го­ве не­при­ја­те­ље, али ни­су по­пра­ви­ли жи­вот Ира­на­ца. А при­том су и те ин­тер­вен­ци­је, од­но­сно фи­нан­си­ра­ње ра­зних ми­ли­ци­ја у ино­стран­ству, иси­са­ва­ле но­вац из др­жав­ног бу­џе­та, ма­да ве­ро­ват­но ни­ко осим нај­по­вер­љи­ви­јих ра­чу­но­во­ђа Иран­ске ре­во­лу­ци­о­нар­не гар­де не зна тач­но ко­ли­ко, ни­ти ко­ји је тач­но удео у на­ци­о­нал­ним при­вред­ним ре­сур­си­ма под кон­тро­лом ових чу­ва­ра чи­сто­те Ислам­ске ре­во­лу­ци­је и ко­ли­ко су буј­ни то­ко­ви нов­ца око фир­ми у њи­хо­вим ру­ка­ма.

Бор­ба иран­ских фрак­ци­ја за рас­по­де­лу на­ци­о­нал­ног бо­гат­ства ути­ца­ла је и на по­след­њи др­жав­ни бу­џет, па је но­вац ко­ји је иде­о­ло­шки праг­ма­тич­ни пред­сед­ник Ха­сан Ро­ха­ни на­ме­нио со­ци­јал­ним ме­ра­ма пре­у­сме­рен ка вер­ским за­ду­жби­на­ма и слич­ним ор­га­ни­за­ци­ја­ма бли­ским кон­зер­ва­тив­ном кри­лу вла­сти. Уз скок це­на основ­них на­мир­ни­ца и по­треп­шти­на, као и тра­па­ву ре­ак­ци­ју у по­мо­ћи по­стра­да­ли­ма у по­след­њим зе­мљо­тре­си­ма и гу­би­так уште­ђе­ви­на у мут­ним ше­ма­ма фи­нан­сиј­ских ин­сти­ту­ци­ја, то је био је­дан од фак­то­ра ко­ји је по­те­рао Иран­це на ули­цу. 

Раст це­на је био по­вод пр­вог у ни­зу про­те­ста, у гра­ду Маш­ха­ду, упо­ри­шту кон­зер­ва­ти­ва­ца. Они су ту, из­гле­да, же­ле­ли да окре­ну бес Ира­на­ца ка Ро­ха­ни­ју, ко­ји је обе­ћа­вао еко­ном­ски бо­љи­так на­кон ну­кле­ар­ног спо­ра­зу­ма и ото­пља­ва­ња од­но­са са За­па­дом. Ла­ви­на се, ме­ђу­тим, сру­чи­ла на све у вла­сти­ма. Пре­ба­ци­ва­ње кри­ви­це ни­је ус­пе­ло: ни­је ви­ше до­вољ­но ва­ди­ти се на на­вод­не не­тран­спа­рент­не по­сло­ве кон­зер­ва­ти­ва­ца, то­бо­жњу ко­руп­ци­ју праг­ма­ти­ча­ра, санк­ци­је ко­ји­ма САД још др­же Иран у обру­чу. Из­ве­сном бро­ју Ира­на­ца сви су они кри­ви, то­ли­ко да су не­ки, у па­ра­док­сал­ном пр­ко­су, чак и кли­ца­ли ша­ху Ре­зи Па­хла­ви­ју, чи­ји ре­жим, сврг­нут у ре­во­лу­ци­ји 1979. го­ди­не, сва­ка­ко ни­је био на услу­зи си­ро­ма­шни­ма.

Иран­ска при­вре­да је­сте жив­ну­ла на­кон пот­пи­си­ва­ња ну­кле­ар­ног спо­ра­зу­ма и уки­да­ња ве­ћи­не ме­ђу­на­род­них санк­ци­ја. Али, у истин­ском на­ле­ту је по­нај­ви­ше нафт­на ин­ду­стри­ја, ко­ја је под др­жав­ним мо­но­по­лом и уто­ли­ко плен за фрак­циј­ска над­ме­та­ња, док оста­ли сек­то­ри на­ци­о­нал­не еко­но­ми­је, од ко­јих жи­ве сред­њи и ни­жи сло­је­ви, ни­су до­че­ка­ли знат­ни­ји успон. Ста­ње ипак ни­је то­ли­ко ло­ше ко­ли­ко је, као и у слу­ча­ју еко­но­ми­јом под­сти­ца­ног не­за­до­вољ­ства на За­па­ду, ствар у из­не­ве­ре­ним оче­ки­ва­њи­ма. Ту је нај­о­па­сни­је оно што је са­оп­шти­ло ми­ни­стар­ство уну­тра­шњих по­сло­ва: да је 90 од­сто ухап­ше­них због не­ре­да мла­ђе од 25 го­ди­на. Мла­ди чи­не нај­ве­ћи сег­мент иран­ске по­пу­ла­ци­је а сто­па њи­хо­ве не­за­по­сле­но­сти се про­це­њу­је на 25 до 40 про­це­на­та, што је ре­зер­во­ар бе­са ко­ји се ла­ко мо­же опет из­ли­ти.

У ме­ђу­вре­ме­ну, иран­ски про­те­сти су под­ло­га за спољ­но­по­ли­тич­ке игре. Са­ве­зни­ци, по­пут Си­ри­је и Тур­ске, ин­си­сти­ра­ју на то­ме да је све­му кри­во стра­но упли­та­ње. До­налд Трамп се­и­ри и то­бож се за­у­зи­ма за пра­ва иран­ског на­ро­да, ко­ји исто­вре­ме­но гу­ши санк­ци­ја­ма. Изра­ел­ци су се на­кон по­чет­ног оду­ше­вље­ња, по на­ло­гу пре­ми­је­ра Бен­ја­ми­на Не­та­ни­ја­хуа, ути­ша­ли по­што су схва­ти­ли да сла­во­до­бит­ним ко­мен­та­ри­ма са­мо пот­пи­ру­ју при­чу да су уме­ша­ни у де­мон­стра­ци­је. Оне за­сад не де­лу­ју из­ре­жи­ра­но, али ће мно­ги по­ку­ша­ти да их ин­стру­мен­та­ли­зу­ју.