Teheran i pod unutrašnjom opsadom

Da je za­i­sta uve­ren da se ne su­o­ča­va sa auten­tič­nim gne­vom na­ro­da, ko­ji je bo­lje pu­sti­ti da se iz­du­va ne­go ga na­sil­no za­tr­ti, moć­ni bez­bed­no­sni apa­rat Ira­na je mo­gao br­zo i la­ko iza­ći na kraj sa ovo­li­ko de­mon­stra­na­ta.

Njih je, na­i­me, ma­nje ne­go 2009. go­di­ne. Ta­da su bi­li kon­cen­tri­sa­ni u Te­he­ra­nu i ma­hom je bi­la reč o pri­pad­ni­ci­ma sred­nje kla­se, sa ja­snim vođ­stvom i ar­ti­ku­li­sa­nim po­li­tič­kim zah­te­vi­ma za po­pu­šta­nje ste­ga ko­je na­me­ću naj­kon­zer­va­tiv­ni­ji de­lo­vi vla­sti. Sa­da su na uli­ca­ma ra­znih gra­do­va ni­ži so­ci­jal­ni slo­je­vi, bez vid­nih li­de­ra i ide­o­lo­ški neo­d­re­đe­ni ako je su­di­ti po to­me što se u po­kli­či­ma ostr­vlju­ju na sve frak­ci­je iran­skog re­ži­ma, pod­jed­na­ko im pri­pi­su­ju­ći kri­vi­cu zbog sla­be eko­no­mi­je. 

Sve to či­ni pro­te­ste pod­lo­žnim spon­ta­nom ra­si­pa­nju na­kon po­čet­nog za­ma­ha, ali od­ra­ža­va i raz­gra­na­tost onog ne­za­do­volj­stva ko­je naj­te­že pro­la­zi i naj­o­pa­sni­je je za sva­ku vlast. Dže­po­vi i sto­ma­ci obič­nih Ira­na­ca se, ka­ko su po­ru­či­va­li ne­ki od de­mon­stra­na­ta, ne mo­gu na­pu­ni­ti us­pe­si­ma u Si­ri­ji i Li­ba­nu ili pa­ro­la­ma o Pa­le­sti­ni. Spolj­ni pro­do­ri Ira­na su upla­ši­li nje­go­ve ne­pri­ja­te­lje, ali ni­su po­pra­vi­li ži­vot Ira­na­ca. A pri­tom su i te in­ter­ven­ci­je, od­no­sno fi­nan­si­ra­nje ra­znih mi­li­ci­ja u ino­stran­stvu, isi­sa­va­le no­vac iz dr­žav­nog bu­dže­ta, ma­da ve­ro­vat­no ni­ko osim naj­po­ver­lji­vi­jih ra­ču­no­vo­đa Iran­ske re­vo­lu­ci­o­nar­ne gar­de ne zna tač­no ko­li­ko, ni­ti ko­ji je tač­no udeo u na­ci­o­nal­nim pri­vred­nim re­sur­si­ma pod kon­tro­lom ovih ču­va­ra či­sto­te Islam­ske re­vo­lu­ci­je i ko­li­ko su buj­ni to­ko­vi nov­ca oko fir­mi u nji­ho­vim ru­ka­ma.

Bor­ba iran­skih frak­ci­ja za ras­po­de­lu na­ci­o­nal­nog bo­gat­stva uti­ca­la je i na po­sled­nji dr­žav­ni bu­džet, pa je no­vac ko­ji je ide­o­lo­ški prag­ma­tič­ni pred­sed­nik Ha­san Ro­ha­ni na­me­nio so­ci­jal­nim me­ra­ma pre­u­sme­ren ka ver­skim za­du­žbi­na­ma i slič­nim or­ga­ni­za­ci­ja­ma bli­skim kon­zer­va­tiv­nom kri­lu vla­sti. Uz skok ce­na osnov­nih na­mir­ni­ca i po­trep­šti­na, kao i tra­pa­vu re­ak­ci­ju u po­mo­ći po­stra­da­li­ma u po­sled­njim ze­mljo­tre­si­ma i gu­bi­tak ušte­đe­vi­na u mut­nim še­ma­ma fi­nan­sij­skih in­sti­tu­ci­ja, to je bio je­dan od fak­to­ra ko­ji je po­te­rao Iran­ce na uli­cu. 

Rast ce­na je bio po­vod pr­vog u ni­zu pro­te­sta, u gra­du Maš­ha­du, upo­ri­štu kon­zer­va­ti­va­ca. Oni su tu, iz­gle­da, že­le­li da okre­nu bes Ira­na­ca ka Ro­ha­ni­ju, ko­ji je obe­ća­vao eko­nom­ski bo­lji­tak na­kon nu­kle­ar­nog spo­ra­zu­ma i oto­plja­va­nja od­no­sa sa Za­pa­dom. La­vi­na se, me­đu­tim, sru­či­la na sve u vla­sti­ma. Pre­ba­ci­va­nje kri­vi­ce ni­je us­pe­lo: ni­je vi­še do­volj­no va­di­ti se na na­vod­ne ne­tran­spa­rent­ne po­slo­ve kon­zer­va­ti­va­ca, to­bo­žnju ko­rup­ci­ju prag­ma­ti­ča­ra, sank­ci­je ko­ji­ma SAD još dr­že Iran u obru­ču. Iz­ve­snom bro­ju Ira­na­ca svi su oni kri­vi, to­li­ko da su ne­ki, u pa­ra­dok­sal­nom pr­ko­su, čak i kli­ca­li ša­hu Re­zi Pa­hla­vi­ju, či­ji re­žim, svrg­nut u re­vo­lu­ci­ji 1979. go­di­ne, sva­ka­ko ni­je bio na uslu­zi si­ro­ma­šni­ma.

Iran­ska pri­vre­da je­ste živ­nu­la na­kon pot­pi­si­va­nja nu­kle­ar­nog spo­ra­zu­ma i uki­da­nja ve­ći­ne me­đu­na­rod­nih sank­ci­ja. Ali, u istin­skom na­le­tu je po­naj­vi­še naft­na in­du­stri­ja, ko­ja je pod dr­žav­nim mo­no­po­lom i uto­li­ko plen za frak­cij­ska nad­me­ta­nja, dok osta­li sek­to­ri na­ci­o­nal­ne eko­no­mi­je, od ko­jih ži­ve sred­nji i ni­ži slo­je­vi, ni­su do­če­ka­li znat­ni­ji uspon. Sta­nje ipak ni­je to­li­ko lo­še ko­li­ko je, kao i u slu­ča­ju eko­no­mi­jom pod­sti­ca­nog ne­za­do­volj­stva na Za­pa­du, stvar u iz­ne­ve­re­nim oče­ki­va­nji­ma. Tu je naj­o­pa­sni­je ono što je sa­op­šti­lo mi­ni­star­stvo unu­tra­šnjih po­slo­va: da je 90 od­sto uhap­še­nih zbog ne­re­da mla­đe od 25 go­di­na. Mla­di či­ne naj­ve­ći seg­ment iran­ske po­pu­la­ci­je a sto­pa nji­ho­ve ne­za­po­sle­no­sti se pro­ce­nju­je na 25 do 40 pro­ce­na­ta, što je re­zer­vo­ar be­sa ko­ji se la­ko mo­že opet iz­li­ti.

U me­đu­vre­me­nu, iran­ski pro­te­sti su pod­lo­ga za spolj­no­po­li­tič­ke igre. Sa­ve­zni­ci, po­put Si­ri­je i Tur­ske, in­si­sti­ra­ju na to­me da je sve­mu kri­vo stra­no upli­ta­nje. Do­nald Tramp se­i­ri i to­bož se za­u­zi­ma za pra­va iran­skog na­ro­da, ko­ji isto­vre­me­no gu­ši sank­ci­ja­ma. Izra­el­ci su se na­kon po­čet­nog odu­še­vlje­nja, po na­lo­gu pre­mi­je­ra Ben­ja­mi­na Ne­ta­ni­ja­hua, uti­ša­li po­što su shva­ti­li da sla­vo­do­bit­nim ko­men­ta­ri­ma sa­mo pot­pi­ru­ju pri­ču da su ume­ša­ni u de­mon­stra­ci­je. One za­sad ne de­lu­ju iz­re­ži­ra­no, ali će mno­gi po­ku­ša­ti da ih in­stru­men­ta­li­zu­ju.