Ни мањег села, ни више музеја

Под Сувобором живе имућни људи. Тачно је да им осим лепоте што их окружује мало тога претиче, али тај честит и гостољубив народ богатство мери по деци коју су подигли, школама које су изучили, пријатељима које су стекли, кумствима, а нарочито по племенитим делима која су икада учинили, па тек затим збрајају и остало. Због тога су сачували и заборављену врлину да се искрено радују туђој срећи као да је њихова, и да успехе комшија из суседних села славе и величају као сопствене.

Зато никога није изненадило што је музеј посвећен двојици Божидара – једном из Полома, а другом из Прањана – недавно отворен у трећем селу, у Коштунићима. Мада, ни војвода Живојин Мишић није одатле, па ипак му је посвећен дом културе с музејом и галеријом, али не због тога што му је мати Анђелија била родом одатле, већ у славу Сувоборско-колубарске битке.

Овде постоје и Музеј несвакидашњих поклона, Музеј ракије уређен тако да личи на приказ родослова неког вредног домаћина, Музеј пимнице, затим и Милошев конак, верна копија оног у Горњој Црнући где је накратко столовала и прва српска влада и усвојен први буџет, као и богата етнолошка збирка.

Нит мањег села, нити више музеја... мада је треће по површини свог атара у Србији!

Кров „на четири воде”

Сваког намерника копка ко су двојица Божидара којима је посвећен засебан музеј и чиме су заслужили толику почаст?

– Први је Петровић, родом из села Полома с оне стране Рајца. Био је познати архитекта, професор Архитектонског факултета у Београду.

Оставио је за собом правило поштовања традиције у пројектовању и изградњи разних објеката, од породичних кућа, до јавних здања – објашњава Драган Павловић родом с Дурмитора, сада житељ Горњег Милановца, и сам учесник стварања првог српског етно-села у Коштунићима.

– Још се памти његово залагање за кровове „на четири воде“ који су особеност такозваног моравског стила при градњи овдашњег етно-села, односно данас Туристичко-рекреативног центра „Момчило Чековић”. Уприличен као етно-насеље – а у његовом је саставу и нови музеј – центар је плод тих његових замисли. Постао је верна мустра за двестотинак сличних насеља која су у међувремену никла у Србији и Црној Гори. Врло је вероватно да је и Емир Кустурица идеју за свој „Дрвенград” на Мокрој гори добио док је боравио овде у гостима, снимајући филм „Живот је чудо”, као што смо и ми од њега „позајмили“ идеју да слободан простор и пролазе међу вајатима поплочамо старим железничким праговима – каже Павловић.

Љубав према селу

Други, Божидар Продановић је сликар из Прањана, некада омиљени професор Факултета ликовних уметности, који је овај крај задужио љубављу према селу, трудом да га препороди и сликајући га, као и дивним легатом који је за живота даривао милановачком Музеју рудничко-таковског краја и Музеју Другог српског устанка у Такову.

У основној поставци налазе се лични предмети ове двојице великана, њихове библиотеке, оригинални научни радови и мноштво фотографија. Сачувани су и артефакти из сеоских кућа у којима су рођени и одрастали у првој половини прошлог века, непроцењиве етнолошке вредности, које су новом музеју великодушно поверили њихови потомци.

Бреме Равне горе

Коштунићани су деценијама носили на плећима тешко бреме које им је натоварено због оближње Равне горе иако је из овог села потекло неколико генерала ЈНА, али данас је то истинска „компаративна предност“. Таворили су готово у беспућу, а најближи фабрички димњак, ако се данас икако дими, удаљен је тридесет километара. Због тога им стока пасе велебиље, а земљу прихрањују једино стајским ђубривом, па се оно што произведу с правом може назвати – органска храна.

А докле су догурали, најбоље објашњавају речима:

– Некад нисмо имали ништа па су се сви из Коштунића представљали као да су из Прањана, а данас и они из Прањана казују да су из Коштунића.

Крава на „лизинг”

Забасали неки докони шетачи у двориште Михајла Папића, сељака из Коштунића, таман када је из штале истеривао теленце. Ови, разнежени тим призором, почеше да га хвале, па га упиташе које је сорте и одакле му, а он, између осталог, рече да га је узео – на лизинг. Људи се увредили, ваљда су помислили да им се подсмева, али када им је подробно објаснио о чему је реч, све је дошло на своје. Јер, тако је некако и било. Поклонила му га је још ономад извесна овдашња породична фирма... али не само њему: поделила је комшијама нешто мало стоке, не више од тридесет грла, а заузврат они јој дневно испоручују млеко и готове производе, кајмак или сир. Легло им је као поклон с неба, а уз то плаћају их поштено и више но што би добили на увек неизвесној варошкој пијаци. Има томе десетак година, а ево, траје и данас.