Након пуног века потпуна обнова храма

Су­бо­ти­ца – По­сле го­ди­ну и по од по­чет­ка об­но­ве хра­ма Све­тог ваз­не­се­ња Го­спод­њег, вер­ни­ци су 13. но­вем­бра 1910. ушли у храм, ди­ве­ћи се ура­ђе­ном. Но­ви ви­тра­жи, за­ме­њен ико­но­стас, но­ви сту­бо­ви са по­зла­том и зид­на де­ко­ра­ци­ја у сти­лу еклек­ти­ке, све ура­ђе­но у ду­ху и по мо­ди вре­ме­на с кра­ја 19. и по­чет­ка 20. ве­ка, би­ло је по уку­су вер­ни­ка ко­ји су еко­ном­ски ја­ча­ли по­ста­ју­ћи но­ви гра­ђан­ски слој. Пред ле­по­том но­вих по­ли­је­ле­ја и не­том осли­ка­ног хра­ма по­ти­сну­та је и бри­га о то­ме што су тро­шко­ви об­но­ве да­ле­ко пре­ма­ши­ли по­чет­ну су­му. Об­но­ва хра­ма, чи­ји су те­ме­љи по­ста­вље­ни још 1726. го­ди­не, пра­зно­ва­на је че­ти­ри да­на у при­су­ству бач­ког епи­ско­па. 

А да­нас, на­кон ви­ше од ве­ка, го­то­во исто­вет­но уз­бу­ђе­ње об­у­зи­ма вер­ни­ке хра­ма Све­тог ваз­не­се­ња Го­спод­њег, јер са­да по­но­во у пу­ном сја­ју мо­гу да ви­де цр­кву она­кву ка­ко је из­гле­да­ла по прет­ход­ној об­но­ви, мо­гу да са­гле­да­ју ле­по­ту ко­ју су ви­де­ли њи­хо­ви пре­ци. Чи­сто­ту бо­ја ко­ју су јој да­ли ар­хи­тек­та Ми­хај­ло Хар­минц и мо­лер Кар­ло Чи­слин­ски из Бу­дим­пе­ште, док је по­зла­ту ра­дио Ен­дре Ко­рент. За са­да­шњу об­но­ву за­слу­жни су ре­ста­у­ра­то­ри и кон­зер­ва­то­ри Го­ран Бо­лић и мр Алек­сан­дра Јеф­тић. Од ма­ја њих дво­је су, пред­во­де­ћи ма­ли тим од дво­је-тро­је са­рад­ни­ка, ко­ји су се сме­њи­ва­ли, до пре не­ки дан пе­дант­но чи­сти­ли сва­ки цен­ти­ме­тар го­ле­ме по­вр­ши­не цр­кве­ног ен­те­ри­је­ра, от­кри­ва­ју­ћи и де­ло­ве не­по­зна­те про­шло­сти.

– У об­но­ви 1910. го­ди­не цр­ква је про­ши­ре­на, по­ста­ла је ви­ша и ши­ра, а у то­ку овог на­шег по­след­њег ре­ста­у­ра­тор­ског и кон­зер­ва­тор­ског ра­да уста­но­ви­ли смо да је део сво­до­ва уме­сто зи­да­ња ци­глом ра­ђен у та­да но­вој тех­ни­ци ком­би­на­ци­је гип­са и ла­ког мал­те­ра уве­за­них ра­биц-мре­жом – при­ча за „По­ли­ти­ку” Го­ран Бо­лић.

То­ком про­те­клог ве­ка и љу­ди и окол­но­сти ути­ца­ли су на цр­кву, вре­ме је би­ло да јој се вра­ти пре­ђа­шња ле­по­та, па је, ка­ко об­ја­шња­ва ар­хи­је­реј­ски на­ме­сник и па­рох су­бо­тич­ког хра­ма Ми­о­драг Шип­ка, од вер­ни­ка при­ку­пље­но 10 ми­ли­о­на ди­на­ра за све­о­бу­хват­не спо­ља­шње и уну­тра­шње ра­до­ве. Дво­је ре­ста­у­ра­то­ра очи­сти­ли су, об­но­ви­ли и до­пу­ни­ли зид­ну де­ко­ра­ци­ју, ре­ста­у­ри­ра­на је и по­зла­та, као и зид­на пла­сти­ка. 

У хра­му је вла­га не­ми­ло­срд­но на­гри­за­ла де­ло­ве зид­не де­ко­ра­ци­је ко­ја је на по­је­ди­ним ме­сти­ма пот­пу­но уни­ште­на, од ње су стра­да­ле др­ве­не сто­ли­це, ста­си­ди­је по­ста­вље­не уза зи­до­ве хра­ма. Упра­во због то­га пр­во је мо­ра­ла да се ура­ди са­на­ци­ја ка­пи­лар­не вла­ге оби­ја­њем мал­те­ра на зи­до­ви­ма до ви­си­не од два ме­тра, што је отво­ри­ло сло­је­ве вре­ме­на по­ка­зу­ју­ћи ме­ста ко­ја све­до­че о до­гра­ђи­ва­њу цр­кве. Из вре­ме­на ка­да су се све­ће па­ли­ле у цр­кви, део зид­не де­ко­ра­ци­је био је пре­кри­вен гу­стим сло­јем ча­ђи, а Алек­сан­дра Јеф­тић, ко­ја је чи­сти­ла тај део, ка­же да су и љу­ди из цр­кве са из­не­на­ђе­њем гле­да­ли ка­ко се на­кон ду­гог и стр­пљи­вог ре­ста­у­ра­тор­ског чи­шће­ња по­ма­ља ста­ра ле­по­та исли­ка­ног зи­да. 

Уме­ће ово двоје кон­зер­ва­то­ра из­гра­ђи­ва­но је и по­твр­ђи­ва­но на де­се­ти­на­ма цр­ка­ва ко­је су до са­да об­но­ви­ли, али су по­моћ за ре­ста­у­ра­ци­ју др­ве­ног мо­би­ли­ја­ра мо­ра­ли да по­тра­же и од ста­рих мај­сто­ра. Та­ко сто­ли­це об­на­вља, тех­ни­ком фло­де­ро­ва­ња, је­дан од рет­ких мај­сто­ра ко­ји то зна у Су­бо­ти­ци, Јо­шка Лај­ко ко­ји има 82 го­ди­не.