Десеторо малих Адамовића знају за кућни ред

– Ср­ђан се у 23. го­ди­ни жи­во­та кр­стио у Сту­де­ни­ци, по­сле „ме­ди­ци­ни­ја­де” у Вр­њач­кој Ба­њи. На­кон де­сет да­на по­се­ти­ли смо Ко­со­во и Ме­то­хи­ју. На том хо­до­ча­шћу смо се и до­го­во­ри­ли са бри­жним оцем Јо­ва­ном (Је­лен­ко­ва), од та­да на­шим ду­хов­ни­ком, у ма­на­сти­ру по­све­ће­ном Усе­ко­ва­њу гла­ве Све­тог Јо­ва­на Кр­сти­те­ља у Со­ча­ни­ци, код Ле­по­са­ви­ћа, да до­ђе­мо 25. ја­ну­а­ра 2003. и ту се вен­ча­мо у при­су­ству ку­мо­ва и на­ших по­ро­ди­ца – при­се­ћа се Ми­ли­ја­на, док се де­ца у со­би игра­ју, пе­ва­ју, ша­ле као у об­да­ни­шту. Тр­ке и ве­ли­ке га­ла­ме ко­ји би се оче­ки­ва­ли – не­ма. Та­кав је кућ­ни ред. Ср­ђан због по­сла ни­је мо­гао да нам се при­дру­жи.

– На ре­дов­ној, ше­стој го­ди­ни сту­ди­ја ро­дио се Ди­ми­три­је, ко­ме је сад три­на­е­ста. Чу­ва­ли смо га за­јед­но, укла­па­ли се са ве­жба­ма. Јо­ва­ну (12) сам до­би­ла кад сам би­ла ап­сол­вент. Ко­ле­ге су нам по­ма­га­ле ка­да има­мо ко­ло­кви­јум или ис­пит. До­ла­зи­ла је по­вре­ме­но и мо­ја нај­мла­ђа се­стра, ко­ја је мо­на­хи­ња, мај­ке су ра­ди­ле – при­ча на­ша са­го­вор­ни­ца.

Де­ца мла­дим ро­ди­те­љи­ма ни­су би­ла смет­ња, већ мо­тив да при­ље­жно уче и на вре­ме за­вр­ше сту­ди­је. Ср­ђан је ди­пло­ми­рао у ро­ку, а Ми­ли­ја­на го­ди­ну да­на ка­сни­је. Дан на­кон за­вр­шет­ка сту­ди­ја, ро­ди­ла је Ла­за­ра (11), њи­хо­во тре­ће де­те. 

По­ро­дич­ни низ на­ста­вио се у Ср­ђа­но­вој род­ној Су­бо­ти­ци, где су до­би­ли Ану (10), Не­дељ­ка (8) и Ни­ко­лу (5). Жи­ве­ли су од Ср­ђа­но­ве за­ра­де, јер је сто­ма­то­ло­шку прак­су за­по­чео у др­жав­ној слу­жби, а по­сле на­ста­вио при­ват­но. 

– У по­чет­ку, кад су то при­ли­ке до­зво­ља­ва­ле, по­ма­га­ла сам му по не­ко­ли­ко са­ти, али кад сам на­кон три ме­се­ца до­би­ла кри­ти­ку од Не­дељ­ка, на­шег пе­тог де­те­та, да од ка­да ја ра­дим он ви­ше не­ма ни та­ту ни ма­му, то ми је био ја­сан знак где ми је ме­сто. Ни­ка­кав про­фе­си­о­нал­ни успех не мо­же да се ме­ри са њи­хо­вом ра­до­шћу кад их ис­пра­ћам у шко­лу, до­че­ку­јем, слу­шам све про­бле­ме, кад се игра­мо, па и пе­ва­мо – при­ча нео­бич­на ма­ма, ко­ја је, ка­да се са­бе­ре све до са­да, се­дам и по го­ди­на би­ла у дру­гом ста­њу. 

За Ада­мо­ви­ће је при­род­но да, та­мо где има љу­ба­ви, ко­ја под­ра­зу­ме­ва раз­у­ме­ва­ње, пра­шта­ње, ме­ђу­соб­но по­ма­га­ње, бу­де ро­ђе­но ви­ше де­це. За та­кве су­пру­жни­ке, ка­жу, де­ца су дар од Бо­га, а не те­рет, а они се, ка­ко од­ми­чу го­ди­не бра­ка, све ви­ше во­ле. У Бач­кој Па­лан­ци жи­ве у из­најм­ље­ном ста­ну и има­ју при­ват­ну сто­ма­то­ло­шку ор­ди­на­ци­ју, а по­ро­ди­ца се уве­ћа­ла за: Ђур­ђи­ју (4) Јо­ва­на (3), Са­ву (2) и Те­о­до­ра (10 ме­се­ци). За­ни­мљи­во је да су сви ро­ђе­ни у Но­вом Са­ду, а њи­хо­во ра­ђа­ње по­ма­га­ла је тет­ка, ма­ми­на се­стра Би­ља­на, ба­би­ца у „Бе­та­ни­ји”. 

Ада­мо­ви­ћи има­ју шест од­лич­них ђа­ка. Дир­љи­во је би­ло ви­де­ти ме­ђу­соб­ну па­жњу ста­ри­је де­це пре­ма мла­ђој се­стри и бра­ћи. По­ро­ди­це са мно­го де­це има­ју до­зу сре­ће, за­до­вољ­ства и уза­јам­не со­ли­дар­но­сти ко­ју дру­ги не мо­гу да раз­у­ме­ју. Ста­ри­ја де­ца по­ма­жу ро­ди­те­љи­ма ка­да тре­ба оти­ћи у про­дав­ни­цу, по­спре­ми­ти стан... Ди­ми­три­је и Јо­ва­на зна­ју при­ча­њем бај­ки да успа­ва­ју мла­ђе.

– На­сто­ји­мо да упу­ти­мо де­цу на игру у при­ро­ди, ба­вље­ње спор­том. Те­ле­ви­зор не­ма­мо, фил­мо­ве гле­да­мо пре­ко ком­пју­те­ра. Ди­ми­три­је, Ла­зар, Не­дељ­ко и Ни­ко­ла тре­ни­ра­ју рва­ње, Јо­ва­на аики­до, а Ана ка­ра­те. Сви по­сти­мо све по­сто­ве, де­ца на уљу и ри­би. Мо­гу од­го­вор­но да твр­дим да су да­ни по­ста вре­ме ка­да се нај­здра­ви­је и нај­у­ме­ре­ни­је хра­не – ис­ти­че на­ша са­го­вор­ни­ца.

Ми­ли­ја­на и Ср­ђан су ме­ђу по­ро­ди­ца­ма са мно­го де­це ко­је мо­гу при­стој­но да жи­ве од свог ра­да. Ипак, ка­жу да су ви­шеч­ла­не по­ро­ди­це пре­пу­ште­не са­ме се­би.

– Ја сам од­ра­сла са још две се­стре. На­ше ба­ке и де­ке и са јед­не и дру­ге стра­не има­ли су мно­го бра­ће и се­ста­ра, Ср­ђа­но­ва пра­ба­ба је ро­ди­ла де­се­то­ро де­це. На­ши љу­ди су за­бо­ра­ви­ли да се не­ка­да та­ко жи­ве­ло. То нам је по­мо­гло да оп­ста­не­мо као на­ци­ја – за­кљу­чу­је Ми­ли­ја­на, ко­ја пред­ла­же да мај­ке са ви­ше од че­тво­ро де­це бу­ду по­ште­ђе­не пла­ћа­ња вр­ти­ћа на ло­ка­лу, с об­зи­ром на то да их је у це­лој оп­шти­ни Бач­ка Па­лан­ка са­мо пет. Што се ти­че пла­ца с по­чет­ка при­че, и ту се ло­ме ко­пља, јер су се по­је­ди­ни по­бу­ни­ли кон­ста­ту­ју­ћи да има и си­ро­ма­шни­јих, со­ци­јал­них слу­ча­је­ва, што Ада­мо­ви­ћи сва­ка­ко ни­су.