Desetoro malih Adamovića znaju za kućni red

– Sr­đan se u 23. go­di­ni ži­vo­ta kr­stio u Stu­de­ni­ci, po­sle „me­di­ci­ni­ja­de” u Vr­njač­koj Ba­nji. Na­kon de­set da­na po­se­ti­li smo Ko­so­vo i Me­to­hi­ju. Na tom ho­do­ča­šću smo se i do­go­vo­ri­li sa bri­žnim ocem Jo­va­nom (Je­len­ko­va), od ta­da na­šim du­hov­ni­kom, u ma­na­sti­ru po­sve­će­nom Use­ko­va­nju gla­ve Sve­tog Jo­va­na Kr­sti­te­lja u So­ča­ni­ci, kod Le­po­sa­vi­ća, da do­đe­mo 25. ja­nu­a­ra 2003. i tu se ven­ča­mo u pri­su­stvu ku­mo­va i na­ših po­ro­di­ca – pri­se­ća se Mi­li­ja­na, dok se de­ca u so­bi igra­ju, pe­va­ju, ša­le kao u ob­da­ni­štu. Tr­ke i ve­li­ke ga­la­me ko­ji bi se oče­ki­va­li – ne­ma. Ta­kav je kuć­ni red. Sr­đan zbog po­sla ni­je mo­gao da nam se pri­dru­ži.

– Na re­dov­noj, še­stoj go­di­ni stu­di­ja ro­dio se Di­mi­tri­je, ko­me je sad tri­na­e­sta. Ču­va­li smo ga za­jed­no, ukla­pa­li se sa ve­žba­ma. Jo­va­nu (12) sam do­bi­la kad sam bi­la ap­sol­vent. Ko­le­ge su nam po­ma­ga­le ka­da ima­mo ko­lo­kvi­jum ili is­pit. Do­la­zi­la je po­vre­me­no i mo­ja naj­mla­đa se­stra, ko­ja je mo­na­hi­nja, maj­ke su ra­di­le – pri­ča na­ša sa­go­vor­ni­ca.

De­ca mla­dim ro­di­te­lji­ma ni­su bi­la smet­nja, već mo­tiv da pri­lje­žno uče i na vre­me za­vr­še stu­di­je. Sr­đan je di­plo­mi­rao u ro­ku, a Mi­li­ja­na go­di­nu da­na ka­sni­je. Dan na­kon za­vr­šet­ka stu­di­ja, ro­di­la je La­za­ra (11), nji­ho­vo tre­će de­te. 

Po­ro­dič­ni niz na­sta­vio se u Sr­đa­no­voj rod­noj Su­bo­ti­ci, gde su do­bi­li Anu (10), Ne­delj­ka (8) i Ni­ko­lu (5). Ži­ve­li su od Sr­đa­no­ve za­ra­de, jer je sto­ma­to­lo­šku prak­su za­po­čeo u dr­žav­noj slu­žbi, a po­sle na­sta­vio pri­vat­no. 

– U po­čet­ku, kad su to pri­li­ke do­zvo­lja­va­le, po­ma­ga­la sam mu po ne­ko­li­ko sa­ti, ali kad sam na­kon tri me­se­ca do­bi­la kri­ti­ku od Ne­delj­ka, na­šeg pe­tog de­te­ta, da od ka­da ja ra­dim on vi­še ne­ma ni ta­tu ni ma­mu, to mi je bio ja­san znak gde mi je me­sto. Ni­ka­kav pro­fe­si­o­nal­ni uspeh ne mo­že da se me­ri sa nji­ho­vom ra­do­šću kad ih is­pra­ćam u ško­lu, do­če­ku­jem, slu­šam sve pro­ble­me, kad se igra­mo, pa i pe­va­mo – pri­ča neo­bič­na ma­ma, ko­ja je, ka­da se sa­be­re sve do sa­da, se­dam i po go­di­na bi­la u dru­gom sta­nju. 

Za Ada­mo­vi­će je pri­rod­no da, ta­mo gde ima lju­ba­vi, ko­ja pod­ra­zu­me­va raz­u­me­va­nje, pra­šta­nje, me­đu­sob­no po­ma­ga­nje, bu­de ro­đe­no vi­še de­ce. Za ta­kve su­pru­žni­ke, ka­žu, de­ca su dar od Bo­ga, a ne te­ret, a oni se, ka­ko od­mi­ču go­di­ne bra­ka, sve vi­še vo­le. U Bač­koj Pa­lan­ci ži­ve u iz­najm­lje­nom sta­nu i ima­ju pri­vat­nu sto­ma­to­lo­šku or­di­na­ci­ju, a po­ro­di­ca se uve­ća­la za: Đur­đi­ju (4) Jo­va­na (3), Sa­vu (2) i Te­o­do­ra (10 me­se­ci). Za­ni­mlji­vo je da su svi ro­đe­ni u No­vom Sa­du, a nji­ho­vo ra­đa­nje po­ma­ga­la je tet­ka, ma­mi­na se­stra Bi­lja­na, ba­bi­ca u „Be­ta­ni­ji”. 

Ada­mo­vi­ći ima­ju šest od­lič­nih đa­ka. Dir­lji­vo je bi­lo vi­de­ti me­đu­sob­nu pa­žnju sta­ri­je de­ce pre­ma mla­đoj se­stri i bra­ći. Po­ro­di­ce sa mno­go de­ce ima­ju do­zu sre­će, za­do­volj­stva i uza­jam­ne so­li­dar­no­sti ko­ju dru­gi ne mo­gu da raz­u­me­ju. Sta­ri­ja de­ca po­ma­žu ro­di­te­lji­ma ka­da tre­ba oti­ći u pro­dav­ni­cu, po­spre­mi­ti stan... Di­mi­tri­je i Jo­va­na zna­ju pri­ča­njem baj­ki da uspa­va­ju mla­đe.

– Na­sto­ji­mo da upu­ti­mo de­cu na igru u pri­ro­di, ba­vlje­nje spor­tom. Te­le­vi­zor ne­ma­mo, fil­mo­ve gle­da­mo pre­ko kom­pju­te­ra. Di­mi­tri­je, La­zar, Ne­delj­ko i Ni­ko­la tre­ni­ra­ju rva­nje, Jo­va­na aiki­do, a Ana ka­ra­te. Svi po­sti­mo sve po­sto­ve, de­ca na ulju i ri­bi. Mo­gu od­go­vor­no da tvr­dim da su da­ni po­sta vre­me ka­da se naj­zdra­vi­je i naj­u­me­re­ni­je hra­ne – is­ti­če na­ša sa­go­vor­ni­ca.

Mi­li­ja­na i Sr­đan su me­đu po­ro­di­ca­ma sa mno­go de­ce ko­je mo­gu pri­stoj­no da ži­ve od svog ra­da. Ipak, ka­žu da su vi­šeč­la­ne po­ro­di­ce pre­pu­šte­ne sa­me se­bi.

– Ja sam od­ra­sla sa još dve se­stre. Na­še ba­ke i de­ke i sa jed­ne i dru­ge stra­ne ima­li su mno­go bra­će i se­sta­ra, Sr­đa­no­va pra­ba­ba je ro­di­la de­se­to­ro de­ce. Na­ši lju­di su za­bo­ra­vi­li da se ne­ka­da ta­ko ži­ve­lo. To nam je po­mo­glo da op­sta­ne­mo kao na­ci­ja – za­klju­ču­je Mi­li­ja­na, ko­ja pred­la­že da maj­ke sa vi­še od če­tvo­ro de­ce bu­du po­šte­đe­ne pla­ća­nja vr­ti­ća na lo­ka­lu, s ob­zi­rom na to da ih je u ce­loj op­šti­ni Bač­ka Pa­lan­ka sa­mo pet. Što se ti­če pla­ca s po­čet­ka pri­če, i tu se lo­me ko­plja, jer su se po­je­di­ni po­bu­ni­li kon­sta­tu­ju­ći da ima i si­ro­ma­šni­jih, so­ci­jal­nih slu­ča­je­va, što Ada­mo­vi­ći sva­ka­ko ni­su.