Светла пећина нашег срца

Про­хлад­но је ју­тро у шу­мо­ви­тој ува­ли, ви­со­ко у бр­ди­ма из­над Гњи­ла­на. Не­ки мла­ђи свет, углав­ном по­ро­ди­це, до­ла­зи ме­ђу зи­до­ве овог ти­хог ме­ста окру­же­ног згра­ди­ца­ма и ви­со­ким др­ве­ћем. „Не­ка Го­спод осве­тли пе­ћи­ну на­шег ср­ца”, ка­же ар­хи­ман­дрит Ила­ри­он на слу­жби у ма­на­сти­ру Дра­га­нац. Цео ком­плекс из­гле­да са­кри­вен у овој за­ве­три­ни, као не­ко ма­ло при­ста­ни­ште, као не­ка вр­ста остр­ва и збе­га, ство­ре­ног за свет ко­јем је по­треб­на за­шти­та и уте­ха. Ис­пред ула­зне ка­пи­је на­ла­зи се из­вор во­де за ко­ју на­род ве­ко­ви­ма го­во­ри ка­ко је ле­ко­ви­та, а уну­тар ма­на­стир­ске пор­те, на ка­ме­ној коц­ки, сто­ји бел­гиј­ски ов­чар и сви­ма ко­ји му при­ђу пру­жа ша­пу.

Ка­да је 1381, де­сет го­ди­на по­сле ма­рич­ког по­ра­за, кнез Ла­зар, по угле­ду на ве­ли­ке Не­ма­њи­ће, по­ди­зао сво­ју Ра­ва­ни­цу, у осни­вач­кој по­ве­љи по­ми­ње се и врх Дра­га­нац. Сам кнез Ла­зар ро­ђен је у не­по­сред­ној бли­зи­ни, у При­леп­цу, гра­ди­ћу-твр­ђа­ви, чи­ја је функ­ци­ја би­ла да бра­ни бо­га­то и раз­ви­је­но Но­во Бр­до. На­род за Дра­га­нац ве­ру­је да га је по­ди­гла кне­же­ва ћер­ка Дра­га­на па му је та­ко на­ста­ло име. Ка­да је, мно­го ве­ко­ва ка­сни­је, 1999, срп­ски на­род у Ко­сов­ском По­мо­ра­вљу ис­те­ран из гра­до­ва, од­се­чен од све­та и го­то­во пот­пу­но за­бо­ра­вљен, у ње­го­во се­ћа­ње и жи­вот вра­тио се овај ма­на­стир као остр­во спа­са и за­шти­те. Ње­го­ви пред­у­зи­мљи­ви и хра­бри ка­лу­ђе­ри, пред­во­ђе­ни игу­ма­ном Ки­ри­лом, из­ла­зе пред ко­ло­не ко­је бе­же ис­пред уби­ста­ва, па­ље­ви­на, от­ми­ца и про­го­на. Ста­ју пред њих и мно­ге за­у­ста­вља­ју да не оста­ве за­у­век свој за­ви­чај и пре­тво­ре се у из­бе­гли­це. Око че­тр­де­сет хи­ља­да Ср­ба осе­ћа да у овој ку­ћи за њих има ме­ста, да си­ро­тињ­ски ко­на­ци ко­ји ли­че на њи­хо­ве до­мо­ве мо­гу да их при­ме и бу­ду њи­хо­во уто­чи­ште.

Та­ко је би­ло и ра­ни­је. У нај­те­жим де­це­ни­ја­ма де­вет­на­е­стог ве­ка ме­шта­ни окол­них срп­ских се­ла Стра­же, Ста­ни­шо­ра, Бо­ста­на, Зе­бин­ца и оста­лих пи­са­ли су срп­ском кне­зу Ми­ха­и­лу Обре­но­ви­ћу да на раз­ва­ли­на­ма ста­ре цр­кве Све­тог кне­за Ла­за­ра по­диг­не храм. По­том је у ову пу­сти­њу сти­гло сто це­сар­ских ду­ка­та, па је ози­да­на ле­па, кру­жна ви­со­ка цр­ква и ко­на­ци у ко­је су се од­мах усе­ли­ли ђа­ци и по­че­ла са ра­дом пр­ва основ­на шко­ла.

„Ле­по ми је ов­де, увек ми по­ма­жу. Имам мно­го де­це, си­ро­ти­ња смо, син­ко. Муж ми је умро”, ка­же Љу­бин­ка Де­нић из Стра­же, ода­кле је и кре­ну­ла иде­ја да се об­но­ви Дра­га­нац. Жи­вот ње­не по­ро­ди­це про­ти­че у пот­пу­ном си­ро­ма­штву, а се­ло је без­број пу­та на­па­да­но и пљач­ка­но. До ма­на­сти­ра до­ла­зи нај­че­шће пе­шке, у ка­пе­ли сто­ји по­ред вра­та, тик по­ред фре­ске па­три­јар­ха Па­вла. Ње­го­ва ве­за­ност и бри­га за си­ро­тињ­ске цр­кве и ма­на­сти­ре ни­ка­да ни­је за­бо­ра­вље­на, бо­рио се да их са­чу­ва од ко­му­ни­стич­ких вла­сти и ал­бан­ских на­ци­о­на­ли­ста, па и Дра­га­нац, ко­ји су пре­тва­ра­ли у од­ма­ра­ли­ште, у ва­зду­шну ба­њу. Пи­сао је пи­сма, раз­го­ва­рао, жа­лио се на не­во­ље у Де­ви­чу, Хо­чи, Зо­чи­шту, Ме­то­хи­ји… У јед­ном из­ве­шта­ју Си­но­ду Срп­ске пра­во­слав­не цр­кве из 1966. оце­нио је ка­ко се „про­цес хла­ђе­ња пре­ма ве­ри и цр­кви на­ста­вља” и ка­ко се ја­вља ду­хов­на и идеј­на дез­о­ри­јен­ти­са­ност, да су мла­ди из­гу­бље­ни „због двој­но­сти вас­пи­та­ња до­ма и цр­кве, с јед­не стр­не, и дру­штва и шко­ле, с дру­ге стра­не”. Пре­ци­зан и ра­зу­ман, на­по­ми­њао је да се одав­де исе­ли­ло 500 до­мо­ва са 2.500 ду­ша, али је ви­со­ким при­род­ним при­ра­шта­јем број до­ма­ћин­ства ипак по­рас­тао за 600 ку­ћа. „Нај­бо­ље је у кра­ју код Гњи­ла­на”, за­кљу­чио је та­да­шњи вла­ди­ка Па­вле, чи­је се фре­ске да­нас мо­гу ви­де­ти у Зо­чи­шту, При­луж­ју, Дра­ган­цу. Ње­го­ва оце­на и да­нас ва­жи – осло­ње­ни на ве­ру и тр­пље­ње, Ср­би Ко­сов­ског По­мо­ра­вља ус­пе­ли су да пре­жи­ве и са­чу­ва­ју се у ве­ћем бро­ју не­го у оста­лим де­ло­ви­ма Ко­со­ва и Ме­то­хи­је.

„Ка­да сам пре де­се­так го­ди­на пр­ви пут про­шао кроз ула­зну ка­пи­ју ма­на­сти­ра Дра­га­нац ре­као сам оцу Је­зе­ки­љу: ’Сла­ва Бо­гу, жи­ви­мо у Де­ча­ни­ма чи­је ле­по­те не мо­же­мо да се на­си­ти­мо; за­ми­сли да мо­раш ов­де да жи­виш’”, при­ча о свом пр­вом ути­ску са­да­шњи игу­ман ар­хи­ман­дрит Ила­ри­он Лу­пу­ло­вић. Пре мо­на­ше­ња у Ви­со­ким Дечанимa звао се Раст­ко, био је по­зна­ти бе­о­град­ски глу­мац и му­зи­чар, а са­да је пре­дан овој све­ти­њи и љу­ди­ма ко­ји у ње­ној око­ли­ни жи­ве у те­шким про­бле­ми­ма. 

„Дру­штве­на и лич­на те­ско­ба по­ма­жу нам да опит­но схва­та­мо да нам је је­ди­но Све­ти­ња бли­ска, чак и ка­да је оста­ви­мо. Цр­ква је чед­на не­ве­ста ко­ја увек оче­ку­је сва­то­ве”, при­ча ар­хи­ман­дрит Ила­ри­он. Мо­на­шку тр­пе­зу ње­го­вог де­се­то­чла­ног брат­ства при­пре­мио је отац Со­фро­ни­је, ко­ји на срп­ском са ја­ким ен­гле­ским ак­цен­том об­ја­шња­ва ка­ко је спре­мио чор­бу са ети­оп­ским за­чи­ни­ма. За сто се­да­ју го­сти, Љу­бин­ка Де­нић из Стра­же са сво­јом де­цом, ло­кал­ни на­став­ни­ци и Ива­на Ди­мић, пи­сац и дра­ма­тург, ак­ту­ел­на до­бит­ни­ца Ни­но­ве на­гра­де за ро­ман го­ди­не. Аутор­ка ро­ма­на „Ар­за­мас” ка­же да је „Дра­га­нац ма­на­стир из­ро­нио из да­ле­ке про­шло­сти кад је сред­њо­ве­ков­на Ср­би­ја би­ла ува­же­на, зна­чај­на и бо­га­та др­жа­ва и кад је би­ла си­ла ко­ја ће за­у­ста­ви­ти на­је­зду Ото­ма­на у Евро­пу. То је био са­мо је­дан од мно­гих хри­шћан­ских пра­во­слав­них цен­та­ра и цен­та­ра кул­ту­ре и обра­зо­ва­ња. Са­да је ма­ле­ни ма­на­стир са де­се­так мо­на­ха у об­но­ви, али дух је исти. То је ме­сто где се мо­ли­тва за нас љу­де уз­ди­же ка не­бу. И ту се чо­век осе­ћа до­бро­до­шло, ра­до­сно, за­гр­ље­но и за­шти­ће­но. Бар се ја та­ко осе­ћам, и за­то во­лим Дра­га­нац.” Док не­го­ду­је због ети­оп­ских за­чи­на и окре­ће се ло­кал­ном ку­пу­су, об­ја­шња­ва за­што мла­ди, по­зна­ти и ва­жни љу­ди из све­та кул­ту­ре же­ле да до­ђу ов­де: „Мо­жда је ма­на­стир си­ро­тињ­ски, али уме да на­хра­ни ду­шу, обил­но!”